Како су нам се догодили „напредњаци“

Док у Србији трају протести и неизвесност како ће се актуелна криза решити, све више се поставља и питање како нам се „догодио Вучић“ односно које су историјске околности, социјални и друштвени процеси довели до тога да већ 13 година имамо овакву власт

„Победили смо до сада најбоље организовану обојену револуцију на европском тлу. Много је новца и добре организације уложено да се сруши Србија. Много свега су уложили у то да поразе једну од ретких независних и суверених земаља југоисточне Европе. Нису успели драги пријатељи, само захваљујући вама. Немој да вам причам колико их је сада у Београду по разним хотелима који организују семинаре за блокадере, који их обучавају шта, како и на који начин је потребно да раде против своје државе, али могу да их обучавају колико хоће. Прохујало са вихором...“, рекао је, између осталог Александар Вучић окружен камерама режимских медија, државним функционерима, представницима силе и осталим „чуварима“ власти приликом недавног обиласка радова на изградњи новог моста преко Дунава, код Новог Сада.

Понављајући, по ко зна који пут да су  „победили обојену револуцију“ председник и његово окружење, изгледа само купују време стварајући још већу кризу и поделе у друштву

Тако је човек који би по уставу требало да буде председник свих грађана, без обзира на њихова политичка, идеолошка, верска, национална или било која друга убеђења наставио да све људе који се не слажу са политиком актуелне власти и то незадовољство већ дуже од осам месеци исказују на улицама назива: блокадерима, спроводиоцима „обојене револуције“, непријатељима државе, а понекад и „терористима“. Понављајући, по ко зна који пут да су  „победили обојену револуцију“ председник и његово окружење, изгледа само купују време стварајући још већу кризу и поделе у друштву. Ако ће актуелна власт по нечему заиста ући у историју, што стално истиче да јој је намера, онда је, по речима многих аналитичара  то бахатост и ароганција са којом се њени представници опходне са свима који нису на „правој страни“ као и по одсуству било каквом осећања за реланост и спремности да се посвете решавању суштинских проблема друштва који су толики број људи и извели на улицу.

И док већина у таквим околностима размишља постоји ли начин да се ова криза реши, хоће ли доћи до превремених избора и хоће ли актуелни режим бити спреман да преда власт, уколико упркос свим притисцима и „намештањима резултата“ на тим изборима изгуби, мало ко се бави једним, подједнако важним питањем – како смо уопште дошлои у ситуацију да имамо овакву власт. Које су то историјске, друштвене и социјалне околности довеле до тога да у Србији, готово 150 година од стицања њене независности буде успостаљен аутократски скоро лични режим једног човека. Јер, у одговору на то питање крије се не само суштина и карактер актуелне власти, већ и одговор на то шта после промене ( када и ако до њих дође ) урадити да се такав систем не понови.

Које су то историјске, друштвене и социјалне околности довеле до тога да у Србији, готово 150 година од стицања њене независности буде успостаљен аутократски скоро лични режим једног човека

Много је, сматра већина историчара разлога који су до тога довели, али се четири главна ипак издвајају. Први је чињеница да су Србија и српски народ, по први пут од почетка борбе за стварање модерне државе, коју је започео још Карађорђе 1804 године из једног рата суштински изашли као губитници, као што је то био случај са ратовима из деведесетих година 20 века. Јер, пре тога наш народ је, упркос изгбуљеним биткама, разочарењима и великим жртвама из ратова, историјских процеса и промена излазио као победник. Ове победе омогућиле су да се у 19 веку обнови, а потом и прошири српска држава, да се у 20 створе „прва“, а потом и „друга“ Југославија и да српски народ, макар и уз огромне жртве као победник изађе на историјску сцену. Нажалост ратови из деведесетих, по том питању означили су прекретницу. Југославија, у чије стварање је српски народ унео много енергије, идеала и жртава, распала се у суровом грађанском рату, а заједно са земљом распао се и систем у којем је, уз све његове мане већина људи живела солидно. У овом ратовима, у којима су, на свим странама ( нажалост и на српској ) почињени ужасни злочини наш народ је изгубио државу са којом се идетификовао. У акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ нестао је највећи број Срба са простора Хрватске, који су данас тамо сведени на статистичку грешку, готово без иаквих права и са великом шансом да временом сасвим нестану, а после НАТО агресије из 1999 Србија је суштински изгубила суверенитет над Косовом и Метохијом, на чијем простору је створена нова албанска држава. Једини „добитак“ из ових ратова је Република Српска али је и пред њом неизвесна будућност. У тим околностима, кроз историју је увек бивало да се код народа који, било својом било туђом кривицом из одређених сукоба изађе као „губитник“ уз осећај неправде јави и жеља за – осветом. Она ће доћи када се, у земљи и свету створе другачије историјске околности које ће нам помоћи да остваримо до тада недостижну „правду“. Зато су у свим земљама и свим епохама после изгубљених ратова јачали „ревизионистички“ покрети, па по том питању ни данашња Србија није изузетак. Наиме, део грађана у актуелној власти, после деценије владавине „издајника“ види наставак политике из деведесетих која је била збачена не због својих грешака и слабости, већ због интереса моћних западних сила. Из тих разлога многи, на потпуно ирационалан начин и у данашњој Русији и њеном председнику Путину виде „осветника“ за оно што се нашем народу дешавало пре три деценије. Таква друштва уместо да из прошлости извуку поуке, уче на грешкама и настоје да рационално разумеју актуелне историјске процесе постају њини таоци. А садашња власт, мада се економски и војно приближава западу и суштински спроводи политику која одговоара великим силама, прилично вешто манипулише осећањима тог дела грађана представљајући се као чувар и зашитник националних интереса.

Ипак, за разлику од данашњег било је то време када се власт добијала и губила на изборима, што је СНС-у и Александру Вучићу омогућило да мирно започну изградњу своје неограничена власти

Други разлог јесу грешке њихових предходника, односно странака које су биле на власти од октобра 2000 до половине 2012 године. Мада се данас већина грађана Србије који на улицама траже промене, протествују против корупције и насиља и нада изборима, овог периода сећа са носталгијом, као предаха између две диктатуре не могу се негирати недостаци и грешке које су се у то време испољили.  Куповина фабрика за један динар, приватизација која је без посла оставила велики број људи, корупција у свим сегментима друштва, недостатак јасне државотворне и националне политике ( каква год она била ), сукоби међу актерима на власти, па и одређени елитизам владајућих кругова.... обележили су тај историјски период. То се нарочито испољило у периоду од 2008 до 2012 године, када су се појавили и „зачеци“ неких односа који карактеришу и актуелну власт, попут праксе да уз „јаког“ председника ( Бориса Тадића ) иду „слаб“ премијер ( Мирко Цветковић ) и скупштина без реалне власти. Због тога су многи на изборима 2012. гласали не за „напредњаке“ и Томислава Николића као председничког кандидата, већ против тадашње властзи. Ово тим пре што се и СНС, тада представљао у другачијем светлу, као партија „обичног народа“ без неке везе са режимом из деведесетих ( јер је то био и једини начин да добију изборе ) и што је пре 13 година мало ко могао слутити да ће њихов долазак на власт довести до ситуације коју данас имамо. Ипак, за разлику од данашњег било је то време када се власт добијала и губила на изборима, што је СНС-у и Александру Вучићу омогућило да мирно започну изградњу своје неограничена власти...

Трећи разлог треба тражити у „међународном фактору“, односно у процени САД и водећих земаља ЕУ из 2012 године да им, уместо тада подељених и у „обичном“ народу не баш популарних демократа за контролу и остваривање стратешких циљева на овим просторима главни ослонац могу бити дојучерашњи противници – „умивени“ радикали

Трећи разлог треба тражити у „међународном фактору“, односно у процени САД и водећих земаља ЕУ из 2012 године да им, уместо тада подељених и у „обичном“ народу не баш популарних демократа за контролу и остваривање стратешких циљева на овим просторима главни ослонац могу бити дојучерашњи противници – „умивени“ радикали, Ово тим пре што ни Борис Тадић чијој су политици до тада давали подршку није био спреман да попусти у свему што се од њега тражило, попут захтева Ангеле Меркел да Србија одустане од подршке тзв „паралелним структурама власти“ на северу Косова. Можда у том контексту треба посматрати и „случајну“ честитку Томиславу Николићу на победу у другом кругу председничких избора која је из Брисела стигла још пре затврања гласачких места. Таква, на први поглед неприродна подршка није представљала ништа ново у деловањима великих сила. Јер, преко кога ће нека моћна држава лакше спровести своје интересе него преко некога ко на први поглед представља „брану“ тим интересима, ко се код ширих слојева друштва на речима залаже за патриотизам, јаку државу, народне интересе..., а ко је суштински спреман да „сарађује“. Замислимо за тренутак шта би се све догодило и на какву би реакцију у „конзервативном“ делу јавности и државним структурама наишло да је бивша власт ( тзв. „жути“ ) спровела све што је за протеклих 13 година урадила актуелна – да је потписала Бриселски споразум, ћутке препустила север Косова Приштини, омогућила експлоатацију литијума и другог рудног блага страним компанијама, читаву привреду препустила домаћим „тајкунима“ и страним предузећима чије фабрике раде само док од државе добијају субвеницје, потписала силне аранжмане са ММФ-ом, довела жену другачије сексуалне орјентације за председницу владе.... Овако, када то ураде „наши“, уз предходно заклињање на патриотизам и очување државе, то може да прође без већих потреса и честих промена власти које би, да је ситуација била другачија неминовно уследили... У томе, кажу поједини аналитичари треба тражити и неке од разлога због чега из земаља ЕУ и САД још не долази јача подршка студентима и грађанима који протествују на улицама, као и опозицији у целини. Јер, великим силама је важна стабилност, а она се може постићи само уколико тсчно знају са ким, са друге стране „имају посла“  - колика је нечија политичка снага, да ли контролишу све токове  друштва, колики им је утицај на службе безбедности, постоји ли спремност на сарадњу и спровођење одређених циљева...

Замислимо за тренутак шта би се све догодило и на какву би реакцију у „конзервативном“ делу јавности и државним структурама наишло да је бивша власт ( тзв. „жути“ ) спровела све што је за протеклих 13 година урадила актуелна – да је потписала Бриселски споразум, ћутке препустила север Косова Приштини, омогућила експлоатацију литијума и другог рудног блага страним компанијама...

Четврти разлог треба тражити у „глобалним“ токовима, односно у чињеници да су свуда на цени „чврста рука“ и лидери који се представљају као „чувари и спасиоци нације“. Није ли у САД, земљи „прве демократије“ која је још крајем 18 века створила модеран политички систем на власт по други пут изабран човек попут Доналда Трампа. Није ли се Владимир Путин, који без сумње има велике заслуге за излазак Русије из кризе настале распадом СССР-а   и њено враћање у друштво светских сила, у међувремену претворио у диктатора који хапси своје политичке противнике, а суседима ради све оне ствари због којих је својевремено са правом критиковао запад. Није ли ово време у којем су у први план избили лидери попут Бењамина Нетанјахуа, Реџепа Таипа Ердогана, Виктора Орбана, Роберта Фица.... Није ли чак и у Румунији, за коју се може рећи да је,  захваљујући помоћи САД и ЕУ од заостале земље у којој се, за време Чаушескуа живело у беди постала уређена земља солидног стандарда и прилично стабилног демократског уређења у другом кругу избора замало победио „румунски Трамп“, десничар и конзервативац Ђорђе Симион. Није ли у Хрватској за коју се може рећи да је током ратова деведесетих остварила своје циљеве – коначно добила независност, али и ( што је увек био циљ дела њених политичара и католичког клера ) протерала већину српског становништва недавно одржан концерт Марка Перковића Томпсона који је ( ако се стави у страну квалитет његове музике који је у рангу Баје малог Книнџе ) био промоција примитивног национализма, обученог у „домољубље“ и то уз присуство випе стотина хиљада људи. Стручњаци кажу да се свему томе не треба чудити. Јер, у многим деловима света влада економска криза, диктатура „крупног капитала“ у којој обичан човек осећа да све мање може утицати на своју судбину, свуда долази до распада традиционалних вредности, породице, до старења становништва, одласка младих и школованих људи у развијеније земље. Другим речима, до промена које је тешко пратити. Постоји, нарочито у Европи и САД и разочарење у „либералне“ елите, бирократизоване, без јасне идеологије, разједињене, које често нису умеле да се приближе „обичном човеку“ и створе истински хуманије друштво за које се на речима залажу.. У таквим околностима многи „спас“ проналазе у лидерима који се представљају као „спасиоци нације“, заговарају чврсту руку, „традиционалне вредности“ ред, рад и закон...,  а суштински стварају аутократско и корумпирано друштво, које се храни ксенофобијом „ловом на вештице“ и борбом против, углавном измишљених. Па зашто би, кад је већ то светски тренд, Србија била изузетак?

То су, уз поједине личне особине председника државе, по мишљењу многих аналитичара главни разлози што Србија има овакву власт, као и главне одлике актуелног режима по којима ће остати запамћен. Остаје да се, у наредном периоду види хоће ли овај режим, упркос свих потреса остати на власти, хоће ли се догодити нека промена по принципу „сјаши Курта да узјаши Мурта“ или ће се догодити истински, демократски и национални преображај нашег друштва. То је и главни циљ већине грађана који ових месеци протествују, али и једина шанса да после деценија пропадања Србија коначно крене напред.