U sklopu ovog bledunjavog i protokolarno iznuđenog načina obeležavanja petnaeste godišnjice NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru veoma je važno sagledati kako su se u ovoj veoma važnoj istorijskoj prilici ponele i postavile naše „istaknute“ ljudsko-pravaške nevladine organizacije.

Tamo smo osetili slogu i snagu opozicije, koja nije mogla da se složi ni povodom ovog komadanja Srbije. Nisu mogli da upute zajednički poziv, niti da dovedu svoje pristalice. Iz Skupštine bi izašli svi oni da nas je bilo nekoliko hiljada, jer je to nekoliko hiljada glasova, jer im je do toga izgleda jedino stalo.

Istina je, međutim, da jedina stvarna i najopasnija opozicija režimu jesu građani. Isti oni građani koji su, rukovođeni nadom i emocijama a ne razumom i skepsom, izabrali ovog Pobednika. Oni jedini, štiteći sopstvene interese, mogu da budu korektiv režima.

U svetu u kojem za sve postoje jednaka merila, ovakvo priznanje moralo bi da podigne na noge vaskoliku zapadnu medijsku silu, koja je svaki navodni, a kasnije nedokazani, zločin srpskih vlasti nad kosmetskim stanovništvom, svojevremeno stavljala u udarne vesti i rubrike.

U radu Vlade mogla se videti sva besmislenost postojanja političkih institucija u Srbiji. Materijal i dnevni red za sednicu ministrima je dostavljan bukvalno pet minuta pre početka sednice. To je bilo u neskladu s Poslovnikom o radu Vlade.

Dobili smo „beli Šengen“ koji će moći da koriste oni kojima su i dosad vize vadile agencije. Da, biće od koristi i onim srećnicima koji su, ostavši bez posla u svojoj zemlji, našli posao u EU. Koristiće ga i naša omladina koja će sad moći da „kulira“ pred evropskim kafićima.

Nisam siguran da je iko tada slutio da Srbija ponovo polako tone u otvorenu tiraniju. Nisam ni ja. Imao sam vrlo pesimistične prognoze posle Briselskog sporazuma, ali nisam imao osećaj da je ta budućnost već uveliko počela.

Bilo kakav spoljnopolitički zaokret neće biti moguć, pošto imamo paralelne političke strukture koje, u teoriji, mogu odbiti poslušnost zvaničnoj državnoj politici. Ukinuti ovakvu autonomiju biće neizvodljivo, pošto samo „građani i građanke“ Vojvodine mogu da odlučuju o promeni granica Vojvodine.

I videće birači, da zelena livada i korita nisu njihova, i da nikada nisu ni bila, niti pak trebala biti. Videće i da su prelepe štale, farme i zamkovi, bili ustvari samo obrisi budućih klanica za njih! Ali to nije ono najgore što očekuje stada i krda birača u Srbiji.

Vest da ćemo u nekoj od narednih sezona F1 najverovatnije videti i srpski tim zvuči gotovo neverovatno. Samo, čini se da bi  Srbija, kako bi stigla na cilj, ipak morala da uskoro stane u pit stop, kako bi makar zamenila izlizane i istrošene pneumatike!