Tako je Vučić, odmah na početku, izjavio da „odavno nije video veću neodgovornost kod odraslih ljudi“ (misleći na one koji su bili zatečeni situacijom i prvobitno odbijali evakuaciju), a za one koji govore o velikom broju žrtava (u Obrenovcu) da se „bave izmišljotinama i žele svojoj državi loše“, otvoreno rekavši „koliko mogu da budu bolesni“?! 

Nauru je za priznavanje nezavisnosti Tajvana dobio 30 miliona dolara. Da li je nešto platila Kina zbog povlačenja tog priznanja i Albanci za priznavanje Kosova – nije poznato. U priznavanju Abhazije i Južne Osetije ulogu su, tvrdi se, igrali i ruski tajkuni.

Posebno je paradoksalno i degutantno da u trenucima takve dezorganizovanosti i anarhije, vlast dobar deo dragocenog vremena troši na samoreklamiranje, patetisanje, prenemaganje i ono što im je najvažnije, oslobađanje sebe od bilo kakve odgovornosti za ono što se dešava.

Prebijen je srpski mališan u zemlji koja je članica EU i baštini „evropske vrednosti“. U Italiji nema podizanja prašine oko ovog slučaja, nema posebnih emisija, neutralnih komentatora, visokih kazni, poseta državnih delegacija, izvinjavanja Srbiji na najvišem nivou.

Sve ono što se tokom poslednjih decenija dogodilo u Istočnoj Evropi potvrđuje da se ponovo budi težnja nekih sila da krenu prema Istoku.

Možda će i protestanti iz drugih profesija početi da primenjuju strategiju taksista: blokiraj Beograd da bi ti ispunili zahteve. Zašto bi, posle iskustva od četvrtka – mučnog za obične građane, a slavodobitničkog za nasilnike sa taksi dozvolama – iko više u ovoj zemlji protestovao na drugi način?

Ovde se pokazalo da je država potpuno nespremna i dugoročno nezainteresovana za pitanje bezbednosti i zaštite sopstvenih građana. Kako će i biti kad politička elita ima „važnije“ brige.

Osim opravdanog likovanja zbog toga što će, najverovatnije, Hrvatska i njen predsednik najzad morati da plate za nešto što su protivzakonito izveli prilikom raspada SFRJ, stanovnici Srbije nemaju previše razloga da se raduju Putinovom isterivanju pravde.

Brojne kritike stizale su na račun vlasti. Čini se da nekad nije bilo razloga za to, ili su razlozi nejasni, ali neke stvari su ipak očigledne. Pre svega, ko je dozvolio da Srbija postane zemlja Trećeg sveta, koja ima tek minimum resursa za delovanje u vanrednim situacijama?

Ko je zaslužan za liberalizaciju viznog režima? Svakako ne oni koji su pretili da ”Evropa nema alternativu”, zatvorili tržište za ruske investicije i bili spremni da potpisuju nepovoljne ugovore da bi udovoljili birokratiji u Briselu.