I bi tako. Lješeš je pušten živ, a unaprijed mrtav i nemoćan da išta suvislo kaže. Kad je došao u svoj grad, njegova se duša ubrzo pretvorila u noćnog leptira nastradalog u kontaktu sa vatrom koja u toj zajednici neda nikom da slobodnije diše.

Biti mrtav nije neka mana. Ostaje ti u ovoj državici i mogućnost da budeš reizabran posle smrti. Šta ako neki od advokata zatraži izuzeće živog i zahteva da sudi mrtvi sudija? Koji ne može i da hoće da bude pristrasan. Prosto, samo mrtav Srbin je pošten Srbin i ja hoću da mi on sudi.

Zašto naša država nije organizovala centralnu proslavu u Bcogradu, već su se njeni predstavnici pojavili na proslavi u Andrićgradu ne bi li na taj način pokazali svoju „veliku „brigu za srpske nacionalne interese.

Vrata institucija su im zatvorena. U njima su umesto „predstavnika radničke klase“ eksperti skupljeni s koca i konopca, ljudi bez radnog staža i ugleda, ali od centara moći postavljeni da štite interes „ljudi iz senke“. A pošto su za radnike institucije zatvorene, za iznošenje svog mišljenja koriste pruge i puteve.

Bila je to greška branilaca ministrovog doktorata, jer su tim postupkom samo povećali zanimanje javnosti, kojoj je odmah postalo jasno da se dešava nešto neobično i nelegalno.

Nesumnjivo je da će državotvorna, kakva jeste vlast u Srbiji, ispuniti te zahteve. Uostalom ova vlast i jeste državotvorna zato što stvara nove države na tlu Srbije. Rezolucija će ponovo evoluirati u stubove nosače nezavisnosti tih, novih država.

Iako nije prošla decenija ili više, možemo sa sigurnošću tvrditi da je investicioni tempo kojem prisustvujemo, od formiranja vlade čiji je Prvi potpredsednik Vučić bio, nedovoljan da bi se ,,vizija“ o dvanaestocifrenoj investiciji smatrala ostvarivom.

Juščenko odlazi ali problemi ostaju. Ekonomija se ne može oporaviti bez većih stranih investicija, borba sa korupcijom je teška stabilnim zemljama. Politička polarizacija koja ima etničku konotaciju budućnost ove, velike i potencijalno bogate, zemlje čini veoma neizvesnom.

Pokrajinski izbori i dalje ostaju opasnost za nemađarske autonomaške političare koji sebi nisu isposlovali fotelje u republičkoj vlasti. Ipak, politička trgovina autonomijom Vojvodine je etički politički problem onih koji još uvek veruju da jedan isti narod treba da se osamostali od sopstvene države.

Preveliki je broj iskorišćenih prilika da bi se njegova karijera pripisala samo sreći. Niti je to moguće postići uz pomoć samo jednog talenta ili tehnike. Čak je i umro na vreme, baš na samom početku velike krize koja je uništila njegovu državu i režim.