Posebno je upadljivo to da vlada Nemačke navodi da «zbog državnih interesa» odbija da otkrije informacije o okolnostima masakra u Huli, jer – Nemačka pruža podršku pobuni i njenom političkom krilu, «Sirijskom nacionalnom savetu» (Syrian National Council [SNC]).

Reč je o generalnoj ambiciji DS-a da oko sebe okupi sve proevropske snage u Srbiji. Koliko vidim, od manjinskih zajednica samo smo još mi ostali na nogama. Svi ostali ili su se utopili, ili su na tako kratkom lancu prema Demokratskoj stranci da ni glavu ne mogu da dignu.

 Aktuelna libanska vlada, u kojoj je i Hezbolah (prev: Božja partija) sa juga Libana, nalazi se pod sve većim pritiskom ne samo zapadnih sila i država Zalivskog veća saradnje, već i nezadovoljnih sunitskih frakcija unutar same zemlje.

U jednom trenutku, objavljuje se ni manje ni više već evakuacija čitavog Šapca! Vučić, u naletu izdavanja naređenja, daje upustvo vojnim i policijskim komandantima: "Vi već krenite evakuaciju stanovništva u Šapcu, za svaki slučaj!"

Visoki predstavnik i Kancelarija OHR prilično uverljivo pokazuju odbojnost prema RS i njenim institucijama. To najbolje pokazuje veliki broj neregularno prenesenih entitetskih nadležnosti, broj nametnutih odluka i smenjenih kadrova.

Iako je jasno da najviša pokrajinska vlast ne može biti izuzeta od principa vladavine prava, pokrajinska vlast ne može ni otuđiti suverenitet od građana, niti može biti izuzeta od ograničenosti demokratijom, evropskim vrednostima i pravom građana.

Biti mrtav nije neka mana. Ostaje ti u ovoj državici i mogućnost da budeš reizabran posle smrti. Šta ako neki od advokata zatraži izuzeće živog i zahteva da sudi mrtvi sudija? Koji ne može i da hoće da bude pristrasan. Prosto, samo mrtav Srbin je pošten Srbin i ja hoću da mi on sudi.

Tako je Vučić, odmah na početku, izjavio da „odavno nije video veću neodgovornost kod odraslih ljudi“ (misleći na one koji su bili zatečeni situacijom i prvobitno odbijali evakuaciju), a za one koji govore o velikom broju žrtava (u Obrenovcu) da se „bave izmišljotinama i žele svojoj državi loše“, otvoreno rekavši „koliko mogu da budu bolesni“?! 

Vrata institucija su im zatvorena. U njima su umesto „predstavnika radničke klase“ eksperti skupljeni s koca i konopca, ljudi bez radnog staža i ugleda, ali od centara moći postavljeni da štite interes „ljudi iz senke“. A pošto su za radnike institucije zatvorene, za iznošenje svog mišljenja koriste pruge i puteve.

Posebno je paradoksalno i degutantno da u trenucima takve dezorganizovanosti i anarhije, vlast dobar deo dragocenog vremena troši na samoreklamiranje, patetisanje, prenemaganje i ono što im je najvažnije, oslobađanje sebe od bilo kakve odgovornosti za ono što se dešava.