Посебно је упадљиво то да влада Немачке наводи да «због државних интереса» одбија да открије информације о околностима масакра у Хули, јер – Немачка пружа подршку побуни и њеном политичком крилу, «Сиријском националном савету» (Syrian National Council [SNC]).

Реч је о генералној амбицији ДС-а да око себе окупи све проевропске снаге у Србији. Колико видим, од мањинских заједница само смо још ми остали на ногама. Сви остали или су се утопили, или су на тако кратком ланцу према Демократској странци да ни главу не могу да дигну.

 Актуелна либанска влада, у којој је и Хезболах (прев: Божја партија) са југа Либана, налази се под све већим притиском не само западних сила и држава Заливског већа сарадње, већ и незадовољних сунитских фракција унутар саме земље.

У једном тренутку, објављује се ни мање ни више већ евакуација читавог Шапца! Вучић, у налету издавања наређења, даје упуство војним и полицијским командантима: "Ви већ крените евакуацију становништва у Шапцу, за сваки случај!"

Високи представник и Канцеларија ОХР прилично уверљиво показују одбојност према РС и њеним институцијама. То најбоље показује велики број нерегуларно пренесених ентитетских надлежности, број наметнутих одлука и смењених кадрова.

Иако је јасно да највиша покрајинска власт не може бити изузета од принципа владавине права, покрајинска власт не може ни отуђити суверенитет од грађана, нити може бити изузета од ограничености демократијом, европским вредностима и правом грађана.

Бити мртав није нека мана. Остаје ти у овој државици и могућност да будеш реизабран после смрти. Шта ако неки од адвоката затражи изузеће живог и захтева да суди мртви судија? Који не може и да хоће да буде пристрасан. Просто, само мртав Србин је поштен Србин и ја хоћу да ми он суди.

Тако је Вучић, одмах на почетку, изјавио да „одавно није видео већу неодговорност код одраслих људи“ (мислећи на оне који су били затечени ситуацијом и првобитно одбијали евакуацију), а за оне који говоре о великом броју жртава (у Обреновцу) да се „баве измишљотинама и желе својој држави лоше“, отворено рекавши „колико могу да буду болесни“?! 

Врата институција су им затворена. У њима су уместо „представника радничке класе“ експерти скупљени с коца и конопца, људи без радног стажа и угледа, али од центара моћи постављени да штите интерес „људи из сенке“. А пошто су за раднике институције затворене, за изношење свог мишљења користе пруге и путеве.

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.