У презентацији злочина у грађанском рату у Босни има свега само не јасних чињеница и доказа. Међутим то не смета пропагандној машини да оперише никад доказаним бројкама и то уз искључиво окривљивање целог српског корпуса.

Мислим да људи који су под Вучићевим плаштом или погрешно тумаче његове мисли, или га одлично познају и читају да је ово што он говори о слободи само декларативно.

У Центру за културну деконтаминацију јасно се зна шта је истина и ту нема простора никаквом панегирику о плодној и инспиративној размени мишљења, осим у књижевној имагинацији Драгана Великића.

Држава Србија је симулација државе: она има границе, има власт, законе, грађане. Међутим, те границе су склоне померањима, власт је хронично неспособна, закони су или лоши или се не примењују, а грађани су понижени, уплашени и ућуткани. Последица изградње мита о вођи је живљење у фикцији.

Овим предлогом резолуције, који је понудио Тадић, осудио би се само један злочин а друга резолуција би требало да представља њену допуну. Дакле, Јелко Кацин је потпуно у праву. Требало би усвојити само једну резолуцију којом се осуђују сви ратни злочини без разлике.

Србија је, као и Македонија, европски статусни „чекач“ на придружење, а не „преговарач“. Еуфемизам „кандидат“ лако се брка са оба, веома различита стауса пред ЕУ. За разлику од Србије, Црна Гора је почела преговоре.

Tај и такав НАТО, о чијој спремности да бомбардује суверену државу која га не угрожава ми Срби имамо извесна сазнања, Шутановцу и осталим набројаним друштвено-политичким субјектима делује не само као прихватљиво, већ као најбоље  решење.

Док са једне стране западни званичници и медији отворено говоре о недемократичности, бруталности и злоделима Асадове власти, са друге стране мало се говори о томе ко су противници Асаду окупљени у Сиријском националном савету и шта су њихови циљеви.

Кад је тужба Југославије против САД стигла у Хаг, један амерички конгресмен је изјавио да ако се икада буде судило САД на међународном суду, ми ћемо једноставно разбити зграду УН у Њујорку: циглу по циглу ћемо вадити и бацити у реку Хадсон.

Шансе да Британија изађе из ЕУ током неколико следећих година су веће него икада. Пре свега, Британија се никада није заљубљивала у Европу, и на првом месту је меркала трошкове насупрот економским користима.