Осим 9. марта, ту су и годишњице две смрти - Зорана Ђинђића и Слободана Милошевића. Реч је о две симболички најзначајније фигуре за оне који политичко, историјско, па, богами, и лично време и трајање деле на период пре Петог октобра и после Петог октобра.

Питање за ДСС: докле ће оваквим јастребовима ДС-а супротстављати стерилне метузалеме из својих салона? Где су Бакарец, Борко Илић, Александар Поповић? Ако је ДСС стварно постао ово што се да видети из њихових килавих „протеста против сепаратистичког статута“, да ми ипак потражимо неког новог за следеће изборе?

За очекивати је да је Грчка само почетак, и да ће се, пре или касније, по домино- ефекту, исто догодити у Италији, Шпанији- и ко зна у колико још чланица ЕУ, јер је ситуација идентична, само мало мање драматична.

Живот се у Србији полако, али сигурно претвара у велики ријалити-шоу. Као да неки Велики брат, намерно и системски, у свима нама уништава последње остатке морала и животног смисла. Испирају нам мозгове, на силу нас терају да прихватимо неприхватљиво.

Оперисана од навике да становништву појашњава зашто ради то што ради, а не оно што би било логичније да ради, власт у Србији жестоко профитира на томе што нема директних преноса процеса пред Међународним судом правде.

Све је почело тиме што овога пута ни једна партија или покрет нису самозадовољно и гордо пожурили да баш они буду први који ће упутити позив другима на сарадњу. Како је то раније био случај, када су биле мање искусне и мање православне, све партије су журиле да баш оне пошаљу тај први позив и да га, неизоставно, објаве преко свих новина.

Успешна борба властодржаца у Србији за или против територијалог интегритета Србије се наставља изјавом да ће по доношењу мишљења МСП тражити од Генералне скупштине УН тумачење мишљења. Потом ће од МСП тражити мишљење о тумачењу, затим тумачење о мишљењу тумачења и тако даље.

Демократска странка се након великих унутрашњих сукоба оријентисала да буде јасно одређена као једина јасно профилисана опозиција СНС-а и тежњи Александра Вучића и да уведе неку врсту преобраћеничког апсолутизма и све израженијег личног облика владавине.

Циници би лако могли да поставе питање ко ће уопште знати да је Суд донео било какву одлуку. Ко је српску јавност "поштедео" призора из процеса око којег Србија већ годину и по дана гради комплетну дипломатску активност у вези са најбитнијим државним питањем, као и анализа свега што се дешава у том спору?

Оно што највише боли је чињеница да му срамоту нуде и скоро све његове вође! Зато је слобода, и сваки сан о њој, по први пут тако далеко. Бираће народ-роб оно што нема, и за чим жуди. Бираће наду да бар мало живи боље.