Тако је Вучић, одмах на почетку, изјавио да „одавно није видео већу неодговорност код одраслих људи“ (мислећи на оне који су били затечени ситуацијом и првобитно одбијали евакуацију), а за оне који говоре о великом броју жртава (у Обреновцу) да се „баве измишљотинама и желе својој држави лоше“, отворено рекавши „колико могу да буду болесни“?! 

Науру је за признавање независности Тајвана добио 30 милиона долара. Да ли је нешто платила Кина због повлачења тог признања и Албанци за признавање Косова – није познато. У признавању Абхазије и Јужне Осетије улогу су, тврди се, играли и руски тајкуни.

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.

Пребијен је српски малишан у земљи која је чланица ЕУ и баштини „европске вредности“. У Италији нема подизања прашине око овог случаја, нема посебних емисија, неутралних коментатора, високих казни, посета државних делегација, извињавања Србији на највишем нивоу.

Све оно што се током последњих деценија догодило у Источној Европи потврђује да се поново буди тежња неких сила да крену према Истоку.

Можда ће и протестанти из других професија почети да примењују стратегију таксиста: блокирај Београд да би ти испунили захтеве. Зашто би, после искуства од четвртка – мучног за обичне грађане, а славодобитничког за насилнике са такси дозволама – ико више у овој земљи протестовао на други начин?

Овде се показало да је држава потпуно неспремна и дугорочно незаинтересована за питање безбедности и заштите сопствених грађана. Како ће и бити кад политичка елита има „важније“ бриге.

Осим оправданог ликовања због тога што ће, највероватније, Хрватска и њен председник најзад морати да плате за нешто што су противзаконито извели приликом распада СФРЈ, становници Србије немају превише разлога да се радују Путиновом истеривању правде.

Бројне критике стизале су на рачун власти. Чини се да некад није било разлога за то, или су разлози нејасни, али неке ствари су ипак очигледне. Пре свега, ко је дозволио да Србија постане земља Трећег света, која има тек минимум ресурса за деловање у ванредним ситуацијама?

Kо је заслужан за либерализацију визног режима? Свакако не они који су претили да ”Европа нема алтернативу”, затворили тржиште за руске инвестиције и били спремни да потписују неповољне уговоре да би удовољили бирократији у Бриселу.