У склопу овог бледуњавог и протоколарно изнуђеног начина обележавања петнаесте годишњице НАТО агресије на Србију и Црну Гору веома је важно сагледати како су се у овој веома важној историјској прилици понеле и поставиле наше „истакнуте“ људско-правашке невладине организације.

Тамо смо осетили слогу и снагу опозиције, која није могла да се сложи ни поводом овог комадања Србије. Нису могли да упуте заједнички позив, нити да доведу своје присталице. Из Скупштине би изашли сви они да нас је било неколико хиљада, јер је то неколико хиљада гласова, јер им је до тога изгледа једино стало.

Истина је, међутим, да једина стварна и најопаснија опозиција режиму јесу грађани. Исти они грађани који су, руковођени надом и емоцијама а не разумом и скепсом, изабрали овог Победника. Они једини, штитећи сопствене интересе, могу да буду коректив режима.

У свету у којем за све постоје једнака мерила, овакво признање морало би да подигне на ноге васколику западну медијску силу, која је сваки наводни, а касније недоказани, злочин српских власти над косметским становништвом, својевремено стављала у ударне вести и рубрике.

У раду Владе могла се видети сва бесмисленост постојања политичких институција у Србији. Материјал и дневни ред за седницу министрима је достављан буквално пет минута пре почетка седнице. То је било у нескладу с Пословником о раду Владе.

Добили смо „бели Шенген“ који ће моћи да користе они којима су и досад визе вадиле агенције. Да, биће од користи и оним срећницима који су, оставши без посла у својој земљи, нашли посао у ЕУ. Користиће га и наша омладина која ће сад моћи да „кулира“ пред европским кафићима.

Нисам сигуран да је ико тада слутио да Србија поново полако тоне у отворену тиранију. Нисам ни ја. Имао сам врло песимистичне прогнозе после Бриселског споразума, али нисам имао осећај да је та будућност већ увелико почела.

Било какав спољнополитички заокрет неће бити могућ, пошто имамо паралелне политичке структуре које, у теорији, могу одбити послушност званичној државној политици. Укинути овакву аутономију биће неизводљиво, пошто само „грађани и грађанке“ Војводине могу да одлучују о промени граница Војводине.

И видеће бирачи, да зелена ливада и корита нису њихова, и да никада нису ни била, нити пак требала бити. Видеће и да су прелепе штале, фарме и замкови, били уствари само обриси будућих кланица за њих! Али то није оно најгоре што очекује стада и крда бирача у Србији.

Вест да ћемо у некој од наредних сезона Ф1 највероватније видети и српски тим звучи готово невероватно. Само, чини се да би  Србија, како би стигла на циљ, ипак морала да ускоро стане у пит стоп, како би макар заменила излизане и истрошене пнеуматике!