(Ауто)цензура, обмане и претње

Полемика око тога да ли у Србији има цензуре или нема још увек траје. Супротстављени ставови се могу сврстати у две групе. Прву чине они који сматрају да је цензура отворено присутна, тако што се на интернету блокирају одређене вести, накнадно бришу информације, а поврх свега, аргументују став постојањем аутоцензуре. У другу групу спадају сви који сматрају да нема цензуре, јер ,,у супротном не би могло да се објављује све и свашта''.

Није најбитније у целој причи о цензури да ли је нешто скинуто са неког блога. Или да ли је аутоцензура заправо облик цензуре. Свакако да јесте, јер аутоцензуре не би било да не постоји страх од репресије од стране оног на кога се (уклоњени) текст односи. Битнији је однос власти према критици који генерише цензуру и аутоцензуру. И не само однос власти, већ и поклоничких медија. На новинарима је да храбро и интуитивно постављају питања и да се не извињавају због тога.

Овако је ''Информер'' прокоментарисао питање Наталије Милетић, слободне новинарке, упућено премијеру Вучићу током посете Берлину. Питање се, према дотичној новинарки, није односило на цензуру, већ се тицало (наводног) плагијата докторског рада Небојше Стефановића. Конкретно питање гласило је ,,да ли Вас је Ангела Меркел научила како да се опходите са плагијаторима''? Питање јесте провокативно, али је питање, а као новинар она сме да постави такво питање. Много је више забрињавајуће што смо чули да се тим питањем новинарка нашла на својеврсној црној листи особа којима се више неће дати новинарски акредитиви приликом доласка званица српске власти у Немачку[1]. Поред тога, ове дневне новине пренеле су питање као праву сензацију, јер ко сме да доведе у питање лик и дело председника владе. И још наднасловом извргавају руглу овај пример, чињеница, слободног новинарства и показују сву пристрасност. Е-новине су у свом тексту ову новинарку извређале[2].

Овај наслов управо говори о обиму цензуре у земљи. Запрепашћење и скандализованост једним новинарским питањем. Овакве врсте питања постављају се свакодневно по више пута у земљама развијене демократије. Тамо, међутим, нема чуђења. Политичари су ту због грађана, не обрнуто.

Оно што тези о присутној цензури такође иде у прилог јесте обраћање премијера на конференцији за новинаре 19. јуна када је рекао[3] да ће држава ,,реаговати на ударе'', јер, ради прецизности, ,,од када је формирана ова Влада, постоје разни удари из више сфера јавног живота''. Ово је најопаснија порука која је могла бити изречена од власти и моћног премијера. Без идентификовања оних који врше ,,ударе'', бојим се да свака критика власти може бити тако означена. Да ли је овај текст удар? Да ли ће будућа питања о плагијату, уговорима са Етихадом и Фијатом, имагинарном фабриком чипова у Панчеву, обмањивању јавности о инвестицији Мерцедеса (о којој се, успут, мало прича у последње време) и другим неиспуњеним обећањима бити означена као ,,удар на државу''?

Министар полиције је у вучићевском маниру реаговао[4] на саопштење синдикалне организације Социјално-полицијски фронт. Занимљиво је да медији нису пренели, најпре, саопштење тог полицијског синдиката, већ само реакцију министра. Саопштење синдиката на које је министар реаговао може се видети овде.

Како год, тај синдикат формиран је још крајем априла[5] и главни захтеви су им борба за права радника, улагање у опрему, спречавање смањења плата и укидања додатака итд. То је регуларна полиција ове земље! Међутим, у маниру власти која не зна како да изађе на крај са тешком вишеслојном кризом, опет se улеће у добро опробану стратегију тајних изакулисних послова обавештајног подземља. Tакве приче разуђују критику и слуђују јавност. Легитимне захтеве синдиката који су упозорили на тешку материјалну ситуацију, министар је аутоматски окарактерисао као „озбиљну претњу држави“.

Ово је прилика да утврдимо начела друштвене акције. Прво начело је да политичари полажу рачуне грађанима. Није прихватљиво да министар за кога постоје озбиљне индиције да је плагирао докторат у једном интервјуу каже да полаже рачуне грађанима који су га бирали, а на другом месту утврди да је то „први и последњи пут да говори о плагијату“[6]. Његова је обавеза као министра да, ако заиста хоће да полаже рачуне грађанима, то уистину и чини, а не да арбитрарно и по сопственом нахођењу проговара о темама о којима би он желео да говори. А да непријатна питања посматра из угла тобожње завере.

Дакле, цензура се најбоље види управо у моделу опхођења према критици. Врло лично схватање сваког питања које није пријатно води ка развијању отпора код дела јавности за постављање таквих питања у будућности. Уместо да наши политичари, од власти до власти, показују све већу свест и „ширину“, присуствујемо, од власти до власти, све арогантнијем и дрскијем односу према легитимним питањима које муче грађане. И то је још невероватније, јер грађани све теже живе, а бахатост политичке елите је све већа, не страх од јавности.

И на крају, поређење Александра Вучића и Зорана Ђинђића је неумесно и такође служи утишавању критичке мисли. Ђинђић је имао подршку десет одсто грађана, Вучићева странка има подршку 55 одсто грађана[7]. Ђинђић није контролисао елитне полицијске јединице и војску, Вучић контролише оба ресора. Ђинђић није имао таблоиде у својој шаци, већ они њега. Данас доминантна странка има у својој шаци таблоиде, а ови њихове политичке опоненте. И опет, они сматрају да су угрожени. Шта би требало да се деси да би се осетили сигурним?