Извештај са локала - Панчево као симбол српске транзиције

Улице и тргови старе вароши у Панчеву су послужиле као идеална сценографија за снимање многих филмова, а неке антологијске сцене познатих домаћих филмова снимљене су баш у Панчеву (Скупљачи перја, Кад будем мртав и бео, Маратонци трче почасни круг, Балкан експрес, Ко то тамо пева, Шешир професора Косте Вујића). У Панчеву је глумила и Софија Лорен, у мини серији Тхе Фортунате Пилгрим/Мама Луциа, из 1988. Личности попут Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, Уроша Предића, Јове Јовановића Змаја, Михајла Пупина, Мике Антића, су се школовале у овом месту. Ипак, прича о Панчеву често започиње асоцијацијама на негативне појаве, еколошке проблеме или на слику и прилику општег осиромашења – бувљу пијацу. Или се о Панчеву говори као о рекордеру у повећању броја запослених у јавном сектору. То је логична последица пропасти индустријског града као последица пљачкашке приватизације. Под тим изразом дефинишем: куповина предузећа због имовине, а не због повећања производње и продуктивности.

Панчево је обрисе индустријског града почело да добија почетком 20. века, а убрзање развоја догодило се након 1945. Најстарија пивара на Балкану изграђена је 1722. године. Фабрике грађевинске столарије, сијалица и стаклара изграђене су тридесетих година 20. века, а Лука Дунав и индустријска зона након другог светског рата. Од великих фабрика, са бројним запосленим, издвајале су се крзнара, свилара, фабрика обуће, Трудбеник, фабрика прераде дрвета, индустрија намештаја...Панчево је од града са великим бројем запослених у производњи постао град са великим бројем запослених у јавном сектору.

Страначко запошљавање и непотизам нису специфичан проблем појединих локалних самоуправа. Овакве аномалије су рак рана читаве земље. Међутим, Панчево се негативно истакло по овом питању. У последњој деценији број запослених у јавним комуналним предузећима је удвостручен, а обим посла се није повећао. У ''Зеленилу“ је 2002. године било око 200 радника, а сад их је више од 400, од чега су само 35 косци. У Јавном комуналном предузећу ''Хигијена“ од 400 запослених ради само 27 чистача. За градског ауто-превозника годишње се издваја из градског буџета око 300 милиона динара. Ипак, актуелан је мањак возача, јер иако има 453 запослених, нема довољно возача аутобуса, па је расписан конкурс за пријем седам нових шофера. Проценат незапослених у Панчеву је 29 одсто.

То и није толико драматичан податак узимајући у обзир многе српске општине, нарочито на југу земље, али разлог је само тај што је јавни сектор апсорбовао велики број људи који су остали без посла у некадашњим производним постројењима. Процес трансформисања привреде једног насеља, из доминантно секундарних делатности ка квартарним делатностима, оставља за собом катастрофалне последице.

Од 2000. године до данас приватизовано је 50 панчевачких, што мањих предузећа што компанија. У тих 50 предузећа радило је 12.000 радника, након приватизације без посла је остало 7.000. Уверавања да ће приватизација панчевачких предузећа отворити нову перспективу показала су се, благо речено, као неоснована. У демографски све старијем граду живи 32.400 пензионера, однос запослених и пензионисаних је 1:1.

Поглед на највећи панчевачки бувљак

Током приватизације, било по старом, било по новом закону, бројни брендови и индустрије по којима је Панчево било познато нестали су са привредне мапе. Слика “индустријског града” свела се на неколико компанија. Истинитости ради, нису све приватизоване фирме пропале, има и добрих примера. Они су малобројни. Зато ћу се фокусирати на прави резултат приватизације – отпуштање прекобројних, поремећаје у привредној структури, повећање броја незапослених.

Пивара у Панчеву основана је 1722. године, најстарија је на Балкану. Пиво “Вајферт” продавало се и ван граница земље. У процесу приватизације 2003. године, Панчевчка пивара је продата турском “Ефес Пилсену”. Спајањем "Хајнекена" и "Ефеса" у Србији, настала је нова компанија "Уједињене српске пиваре". Из новонастале компаније убрзо је издато саопштење да се Панчевачка пивара затвара, а да се производња "Вајферт" пива сели у Зајачарску пивару, која је такодје у власништву "Хајнекена". Тако је 120 радника остало без посла, а чувени бренд “Вајферт” је нестао са тржишта.

Индустрија намештаја и грађевинске столарије "Антонови А. Д." основана је 1934. да би 1947. године постала Индустрија намештаја ''Гај". У својим златним данима, производила је намештај за целу Југославију. Ову панчевачку фирму је на аукцији 18. марта 2003. године за 5,1 милион динара купио конзорцијум Слободан Вујовић и Павле Тмушић. Врло брзо, не само да је готово угашена производња и драстично смањен број запослених, већ су и дугови нарасли.

Гај је у тренутку продаје запошљавао 125 радника (подаци нису ажурирани, па и даље стоји да је предузеће продато, иако фактичко стање говори да је уговор раскинут), а 2005, две године након приватизације, поништења приватизације, финансијског краха и одласка у стечај, само двадесет. Последње информације из јула ове године кажу да је пропала и четврта продаја индустрије намештаја. Очигледно је и да је ова фабрика продата због локације, јер се у оно време помпезно најављивало да ће у близини, а делом и у самом “Гају”, бити изграђена позната, фамозна хала спортова попут “Миленијума” у Вршцу. Од хале, није било ништа.

Како се врши запошљавање у панчевачким јавним предузећима

Предузеће ''Тргопродукт“ бавило се пословима у области трговине на велико и мало мешовитом робом. Основано је 1954. године. После раскида приватизације у “Тргопродукту“ стечај је уведен 2010. године. Продаја имовине је ишла доста споро, па је радницима до краја новембра 2013. исплаћено само 9 одсто од онога што им дугује фирма у којој су некада радили. Бивши радници годинама не могу да наплате своја потраживања. Према подацима Агенције за приватизацију, у компанији је било запослено 213 радника, од тога четворо високообразованих.

Фабрика сијалица “Тесла”, препознатљива и ван граница СФРЈ, основана је 1931. године. Основана је под називом “Тесла - прва југословенска Индустрија сијалица и металотехничких израђевина“. Оснивач и власник био је Јаша Алкалај, трговац из Београда. Две године касније докапитализована је, па је основано Акционарско друштво под називом Фабрика сијалица „Тесла“. После рата је после рата национализована и пресељена у објекат који је познат као Фабрика “Тесла“ крајем 1952. године. Од 1. јула 2011. године, фабрика је отишла у стечај, а 115 радника остало је без посла. Само десеторо радника је привремено остало како би се пописала имовина предузећа. Од некадашњих 1000 радника, у фабрици је остала неколицина, док већина још увек потражује заостале зараде из 2006. и 2007. године, као и повезивање радног стажа и отпремнине. Почетком септембра 2013. стечајни управник предузећа огласио је продају покретне и непокретне имовине.

Просторије некадашњег Тргопродукта

Гумарска индустрија у Панчеву је такође доживела колапс. Наиме, проблеми фирме почели су када је она 2007. године приватизована за 2,5 милиона динара, а купац Првослав Дробњак у наредних годину и по, иако је имао обавезу инвестиционог улагања од 1,4 милиона динара, није уложио ништа. Свих 106 радника који су се у том периоду затекли у компанији нису примали зараде иако је фирма радила. Нагомилали су се и дугови за струју, за добављаче, неисплаћени доприноси, тако да је фирма дошла до самог дна. Синдикат је захтевао хитно раскидање уговора, што је Агенција за приватизацију и прихватила па је то учињено новембра 2008. Гумарска индустрија Панчево тренутно нема ниједног радника, а стечајни судија је донео одлуку о банкроту.

Фабрика обуће у овом граду изграђена је 1955. године. Постројења на новој локацији, где су премештене машине, отворена су 1981. и запошљавала су 750 људи. Фабрика је 2007. отишла у стечај и убрзо је ликвидирана. Запосленима је судским решењем досуђено је на име заосталих обавеза око 380.000 динара, али до данас, нису видели ниједан динар, а одлучивања по жалбама се одлажу у недоглед. Многи од оних који су најпре пропашћу фирме изгубили посао, а онда се обрадовали пресуди, нису дочекали и извршење пресуде.

Грађевинска индустрија пратила је судбину српске индустрије у целини, па су тако нестали или нестају многе грађевинске компаније које су земљи доносиле огроман новац у неким другим временима. Само у Београду, велики системи некада су запошљавали око 100.000 радника, у “Комграпу” је, на пример, радило до 11.000 људи, “Раду” 7.000, колико и “Трудбенику”, “Енергопројекту” око 5.500. Иста судбина задесила је и предузећа у Војводини, као што су новосадски “Неимар”, који је изградио пола града и “Будућност”, која је увек завршавала зграде у обећаном року, зрењанински ГИК Банат, затим “1. мај” из Бачке Тополе, панчевачки “Конструктор”, сомборски “Душан Станичков”. “Аустру Бау Конструктор” А.Д. из Панчева је грађевинско предузеће које (је) обавља(ло) радове у области високоградње, пројектовања у грађевинарству, производњи бетона и бетонске галантерије, производњи и монтажи објеката и хала од лима. Основано је 1947. године, у Панчеву, под именом Г.И.П. "Конструктор". Некада је запошљавао 2.500 радника који су били ангажовани на подизању солитера, индустријских објеката, хала и постројења. Градили су у Панчеву, Београду, Алжиру. Предузеће је приватизовано у марту 2003. године од стране аустријске фирме “Аустру Бау”. Иако су околности непосредно по приватизацији почеле да се поправљају, све је било кратког даха. По речима запослених, један од разлога био је тај што нису могли да добијају послове на територији Панчева. Градитељске радове грабиле су мале фирме с пар запослених, а “Конструктору” је допало да буде подизвођач. Због великих дугова, неупослености и кашњења зарада отпочела је продаја имовине. Продајом плаца на приобаљу, 99 радника “добровољаца” добило је зараде и отпремнине, те је у овој фирми остало само петоро људи!

Данашњи изглед зграде Фабрике обуће

Текстилна фабрика “Новитет” још је један у низу примера како се панчевачка индустрија претворила у индустријско гробље. Наиме, новембра 2003. фабрика је приватизована, а нови власник је најавио да ће “бити посла и зарада”. Међутим, само осам месеци касније, радници су се побунили истакавши да је власник исплатио само две зараде, да су радили и по 16 сати дневно, да су машине заустављене свега пола године након приватизације, да су послати колективно на одмор, али и да су фирму заједнички тужили. Многе спорове радници су добили, па је фирма била принуђена да продаје имовину како би се дугови од око 300.000 евра намирили. “Новитет” је из стечаја продат крајем 2006. године, а 170 радника, међу којима и 7 високообразованих, остало је без посла. Годину дана након приватизације, мали акционари “Новитета” закључили су да је у питању “типичан пример бандитске пљачке”.

Случај ХИП Петроремонт, акционарског друштва за ремонт, одржавање и израду процесне опреме, некада врло успешне фирме, која је одржавала Азотару и Петрохемију, али и многе друге сличне индустрије у Југославији и иностранству, такође је болан случај отимања некада друштвене имовине. После неуспешне приватизације, већ неколико година је у стечају. Један од радника, Драган Поповић, који је 38 година радио у Петроремонту, рекао је:

“До пре пар година фирма је пословала јако добро. Шта се то издешавало и зашто је све пропало отприлике знамо и сами, али то су све приче у празно. Радници су остали на улици. Две године смо штрајковали, по мени неоправдано. Нисмо неоправдано штрајковали него неоправдано немамо посла, а фабрике немају одржавање. По мени, ни Азотара ни Петрохемија немају одржавање како треба. После две године штрајка, сви су људи отишли на улицу, без динара, без икакве накнаде”

Некада је у њој радило и 500 запослених. Данас, само петнаестак, али не Петроремонта, већ приватне фирме која је закупила некада производне хале.

Случај који је, за разлику од свих претходно наведених, био у центру пажње целокупне јавности и предмет специјалних емисија на телевизијама, јесте приватизација панчевачке “Азотаре”. Ова фабрика је продата у априлу 2006. године за, како је у јавности оцењено, ''зачуђујућих” 13,1 милион евра, конзорцијуму литванских фирми “Арви” и “Санитекс” и београдског “Универзал холдинга”, чији је власник био Душан Ступар. Мала цена је правдана тиме да је фабрика стара и да је потребно доста уложити у обнову производње, са најавом да ће “Азотара” постати регионални лидер у производњи вештачких ђубрива. Потврда о одсуству механизама контроле у држави стигла је када је имовина предузећа противправно отуђена од стране власника, односно када је читаво постројење “Карбамид 2” у које је држава пре приватизације уложила већи новац једноставно размонтирано, изнето ван круга фабрике и не само то, већ и – ван граница земље и тамо продато једној руској компанији за чак 32,5 милиона евра!

Без иједног документа надлежних агенција, пре свих, Агенције за приватизацију, којим се продаја овлашћује. Противправно је и због тога што је купопродајним уговором регулисано да само пет одсто вредности компаније може бити продато, а не више од десет као што је урађено. Погон се расклапао и превозио за Русију до априла 2008. године. Радници и синдикати су Агенцији за приватизацију слали дописе и обавештавали је о неправилностима, на шта, како наводе медији, нико није реаговао. Након сложних протеста свих синдиката предузећа, указивања на бројне неправилности, изневерена обећања о континуираном раду Азотаре, оптужби да из фабрике излази украјинско ђубриво са етикетом домаће Азотаре, одсуству инвестиција, демонтирању највреднијег дела фабрике – поменутог Карбамида 2, Агенција за приватизацију је 2009. одлучила да раскине уговор о приватизацији.

Унутар погона Азотаре

Након што је држава преузела фабрику, почела је да тргује пшеницом, а према новинарским истраживањима, фабрика је тиме дугорочно претрпела катастрофалан губитак. План је био да Азотара прода ту пшеницу и тако обезбеди новац за куповину сировина и покретање производње ђубрива. Ђубриво би затим мењала са сељацима за пшеницу и тако би вратила дуг. Међутим, испоставило се да је на целом послу изгубила само Азотара, иако је посао осмишљен да би се управо помогло Азотари. Азотара је, наиме, пшеницу коју је позајмила, продала одређеним фирмама, али практично по нижој цени од оне по којој се задужила у уговорима о позајмици. На тај начин, остварен је чист губитак ове некада велике компаније.

Панчево се није мењало само у смеру од индустријског ка високо бирократизованом центру познатом по партијској похлепи. Непроизводне делатности у шопинг моловима и кафићима су процветале. Да би ''никао'' велелепни ''Авив-парк“ у који редовно стижу посетиоци и из других градова и захваљујући коме је Панчево постало познато и по томе што је периферија атрактивнија од градског језгра, морала је до темеља бити срушена предионица памуцног и синтетицког предива Трудбеник. Ваљда је то било лакше.

Парадоксално, чињеница је да је велики број фирми обављао своју делатност чак и за време санкција, па и бомбардовања. Промена власништва није донела прокламовани циљ: повећање производње, радне продуктивности, плата и отварање нових радних места. Десило се управо супротно. Имовина је у великом броју случајева опљачкана, радници су преварени и последично су остали без посла, а до теме нових радних места у највећем броју случајева није се ни дошло.

Због чега је Панчево ''симбол'' српске транзиције? Уосталом, приватизација у Србији није била специфично лоше спроведена само у Панчеву, већ широм земље. Панчево је симбол зато што прелазак на нови, тржишно условљен, а не плански, начин производње, нов однос према запосленима, нигде није донео овако лош резултат. Нигде се небрига и бахатост нових власника није исказала у већој мери него у случају овог града. Ни у једном другом случају, није се десила ротација индустријског и административног сектора, да потоњи постане доминантан на рачун оног првог. Да није случаја овог града, не бисмо имали типичан пример случаја да се процесу трансформације привреде приступа из неекономских мотива.

(Захваљујем се на помоћи Савезу самосталних синдиката града Панчева и посебно господину Фрањи Орешковићу, секретару синдиката)

Бранислав Оморац