Време је за Србију која ће да поштује себе. Време је за политички неутралну, што значи слободну Србију, која свој суверенитет неће преносити ником другом и која се неће цењкати вредностима које су наслеђене од предака.

Можда ће и протестанти из других професија почети да примењују стратегију таксиста: блокирај Београд да би ти испунили захтеве. Зашто би, после искуства од четвртка – мучног за обичне грађане, а славодобитничког за насилнике са такси дозволама – ико више у овој земљи протестовао на други начин?

ДСС мора да спречи да се настави стварање предуслова за настанак Независне државе Војводине, да спречи одвајање и друге Покрајине од Србије. Нека СНС обезбеди већину мимо ДСС, а ако то не успе, нека се одрже покрајински избори. И последње, ДСС не сме да буде у власти на тако високом државном нивоу са екстремистичком и сепаратистичком Лигом.

Осим оправданог ликовања због тога што ће, највероватније, Хрватска и њен председник најзад морати да плате за нешто што су противзаконито извели приликом распада СФРЈ, становници Србије немају превише разлога да се радују Путиновом истеривању правде.

Наиме, у Бриселу, Берлину и Вашингтону су свесни да ова власт стоји на два стуба - на подршци коју добијају од њих усред испуњавања налога и ореолу родољубља, који из неких разлога (делом и захваљујући нашим крипто-аналитичарима) и даље имају у очима једног дела јавности.

Kо је заслужан за либерализацију визног режима? Свакако не они који су претили да ”Европа нема алтернативу”, затворили тржиште за руске инвестиције и били спремни да потписују неповољне уговоре да би удовољили бирократији у Бриселу. 

Постојање синдрома мегатрендизације не само нашег образовања је само израз дубоког и разарајућег процеса моралног растакања нашег друштва и његове све погубније деинтелектуализације.

Наравно да су потребна извињења, али извињења морају бити обострана. Инсистирати на томе да Србија треба да се извини, а истовремено један масакр славити као дан тобожње победе, само по себи представља неморалан чин који заслужује сваку осуду.

Чињеница је пак да је Србија на Западу одбачена као партнер још 19-ом веку и да су се стереотипи о српској држави и српском друштву на Западу одржали до данас и очигледно се неће мењати ни у овом веку.

Питање за ДСС: докле ће оваквим јастребовима ДС-а супротстављати стерилне метузалеме из својих салона? Где су Бакарец, Борко Илић, Александар Поповић? Ако је ДСС стварно постао ово што се да видети из њихових килавих „протеста против сепаратистичког статута“, да ми ипак потражимо неког новог за следеће изборе?