Паралелно са великом кризом и напетости у Персијском заливу, одвија се и процес политичког рекомпоновања региона који представља велику непознаницу и потенцијалну опасност за Вашингтон и његове савезнике.  

Опозиција, као признање сопствене немоћи, све чешће прети празном пушком - улицом. Привиђа им се да ће на јесен кренути неки социјални немири великих размера, али реалније је очекивати перманентне притиске појединих предузећа или еснафа на Владу, него што ће погођени кризом радикализовати политичку сцену.

Токио иза себе има и САД, а након разговора са америчким министром одбране Леоном Панетом, шеф јапанске дипломатије Коићиро Гемба је саопштио да ће две земље-савезнице учинити „да се нормализују јапанско-кинески односи".

Сматрам да је Бајденова посета од изузетног значаја за спољнополитичку позицију наше земље. А учешће у "Партнерству" није ни у каквој колизији са нашом неутралношћу. Све националне интересе и циљеве у области одбране можемо да остваримо кроз "Партнерство".

У Москви на демонстрације је изашло око двадесет хиљада људи. Према подацима полиције, било је окупљено 14.000 људи а организатори наводе бројку од 150.000. Реална цифра је сасвим близу податку полиције.

Џозеф Бајден је рекао то шта је хтео да каже, државни врх Србије није рекао оно што сада, вероватно, и не може да каже. Је ли то довољно за „ресетовање” односа Србије и САД? Може ли се „ресетовати” једнострано проглашена независност Косова? Вашингтон сматра да може и да живот иде даље.

Петнаест хиљада најсавременије наоружаних војника, праћених ракетном и артиљеријском ватром, хеликоптерима и беспилотним летелицама, напали су „последње упориште“ талибанског покрета. Резултат? „Последње упориште“ пало је без отпора.

Овако нешто се никада не би догодило у Гадафијевској Либији а САД су управо директно и индиректно учествовале у убиству Моамера Гадафија. Америка је створила “нову” Либију у којој је више него икада у њеној ранијој историји присутан радикални исламски фактор. Све се враћа рекли бисмо.

Лидерство САД на Балкану у овом се тренутку своди на намеру Вашингтона да дисциплинује балканске земље без трупа и без пара, користећи ЕУ наизменично као штап и шаргарепу. Читалац ће рећи да је смешно да Америка земљама европског континента нуди улазак у Европску унију.

Што се тиче економских односа, према Ф. Фукојами, реч мора бити о корекцији капитализма у смислу до којег степена држава мора помагати друштву да би се оспособило за промене. Нова идеологија не треба да сматра тржиште као циљ сам за себе.