"Kosovo će biti pozvani i učestvovaće na sledećem sastanku Otvorenog Balkana, gde će biti objavljen gore-navedeni sporazum i predloženi drugi oblici saradnje, npr. sporazum o hrani i energetici"

On je već zauzeo i preuzeo sve što su jalovi antirežimski umovi danas u stanju da ponude i, istovremeno, samo je jedan takav čovek u stanju da nekako možda izvede kosovsku akrobatiku, koju su nam kao lakmus test dobrog liderstva nametnuli naši zapadni gospodari

U isto vreme, umesto da je došlo do dinamiziranja posle 80-ih godina HH veka, kako su obećavali teoretičari neoliberalizma, u praksi se desilo potpuno suprotno. Godišnja stopa rasta svetske privrede u 70-im godinama iznosila je 2,4%, u 80-im 1,4%, u 90-im 1,1%, a u prvoj deceniji ovog veka nastupila je globalna ekonomska kriza.

 Imajući u vidu nespremnost dve strane da kratkoročno podnesu ogromne troškove posledičnog razbijanja globalnih lanaca snadbevanja, veoma je moguće da obema zemljama odgovara da barem što više odlože ono što im se čini neizbežnim. 

Priština se obavezala da godinu dana neće aplicirati za članstvo u medjunarodnim organizacijama. To samo po sebi ne bi bilo loše, da se Beograd nije obavezao da prestane sa kampanjom otpriznavanja i lobiranjem kod zemalja koje još uvek nisu priznale “Kosovo” da to i u budućnosti ne učine. 

Tvorci naše propasti, ljudi koji su vodili Srbiju od 2000, uveli su neoliberalizam na mala vrata, a samo deklarativno se zalagali za socijalnu pravdu i ekonomske slobode.

 Još jednom želim da naglasim da Ukrajina za nas nije samo susedna država. To je neotuđivi deo naše sopstvene istorije, kulture i duhovnog prostora. Od pamtiveka, ljudi koji žive na jugozapadu onoga što je istorijski bila ruska zemlja nazivali su sebe Rusima i pravoslavnim hrišćanima

Ovaj sporazum je ponižavajući zato što je predsednik Amerike iskoristio jednu suverenu, međunarodno priznatu državu, Republiku Srbiju, i jednu nepriznatu mafijašku NATO tvorevinu, Kosovo*, kao puke instrumente u svojoj predizbornoj kampanji

Možda će se nakon smrti Dobrice Ćosića stvoriti uslovi da on ne bude više predmet stalnih politilkantskih i pamfletističkih napada već će njegovo književno delo biti predmet novih i objektivnih analiza.

Gospođa Merkel i, naročito, ministar Vestervele poslednjih meseci kao da su se trudili da kad god za to postoji prilika dospu još malo soli na živu kosovsku ranu. A to baš i nije najpreporučljivije u zemlji u kojoj postoji uzrečica „mrzim ga ko Nemca“.