Privođenje 150 lica sa policijskim dosijeima za televiziju, uvođenje doživotne robije, dolazak u Beograd predsjednika Rusije Vladimira Putina, skora turneja Aleksandra Vučića po svim okruzima, čaršijske glasine o skorom povlačenju premijerke Ane Brnabić, vulgarni naprednjački spot protiv Dragana Đilasa i Vuka Jeremića kao direktan produžetak kampanje za beogradske izbore... Da li je sve pobrojano i još ponešto pokušaj predsjednika Srbije da propagandno-političkim presingom amortizira efekte protesta građana širom zemlje ili najava novih redovnih vanrednih parlamentarnih izbora?

Problem, međutim leži u činjenici da opis poslova kojim se SIEPA bavi predstavlja delatnosti iz klasičnog opisa poslova bilo koje vlade u svetu, ministarstava privrede, ekonomije, turizma i sličnih te privrednih komora i turističkih organizacija za koje država već odvaja velika sredstva.

Đelić se tome suprotstavio. On se požalio da Kacin „nema uravnotežen i nepristrasan odnos prema Srbiji”. Na to je Kacin uzvratio pravom salvom ponižavajućih komentara. Optužio je Đelića, koji je potpisao SSP, da je „pokazao da ne razume proces pridruživanja”.

Da neko ignoriše izvršnu sudsku odluku i fizički se protivi njenom sprovođenju dešavalo se i ranije. Ali da to čine pravnici sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu čuvajući dekanat fizičkom silom i obezbeđenjem, do sada nije viđeno

Kakve veze ima jučerašnja poseta (utorak, 19. februar) predsednika Srbije Institutu za majku i dete sa autocenzurom i gušenjem slobode govora i mišljenja?

Gubitak osnova za industrijsku proizvodnju stvara uslove za beskonačnu zaduženost i dužničko ropstvo. Obrazovana i radna snaga stvara uslove za prosperitet industrijske proizvodnje na koju može da se nadgrađuje celokupna infrastruktura društva.

 Izgleda da je taj čovek, ma šta o njemu mislili, ipak nekako nezgodan. Izgleda da je počeo da smeta. Nezgodan je, valjda, zato što mu se ne može prebaciti da je diktator, kao onom pre njega. Ne mogu mu se prebaciti ni ratni zločini. Ne može se ni kupiti, nekako je zadrt. Uhvatio se Kosova 2004, taman kad su na njega svi zaboravili.

Jedini izlaz iz ove bezmalo bezizlazne situacije bio bi da američke elite shvate propast liberalne demokratije tj. da razumeju promenu epoha i novi svet u nastajanju

Komunikacija, dijalog i razumevanje, raspršeni su u oblake interesne društvenosti, da bi se potom transformisali u socijalnu izmaglicu u kojoj se razaznaju samo bledi nagoveštaji oblika.

Za zapadne ambasade, zrelo da se konačno završi sa „kosovskom fikcijom“, „paralelnim insititucijama“ i ustavnom preambulom koja Srbiju „koči na evropskom putu“. A za mene, opet, zrelo da se zapadnim prijateljima i evro-integracijama kakve nam se nude kaže jedno ljubazno, ali odlučno „NE-HVALA“.