недеља, 21. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Како су пропали преговори о коалицији националних странака и зашто сам се повукао из свих даљих предизборних активности
Политички живот

Како су пропали преговори о коалицији националних странака и зашто сам се повукао из свих даљих предизборних активности

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Ковић   
петак, 03. новембар 2023.

Преговори о предизборној коалицији Двери, Заветника, Народне странке, НДСС, ПОКС, у присуству неколико нестраначких личности, одржани у просторијама НДСС у недељу 29. октобра, привукли су велику пажњу јавности. О томе шта се тада догодило постоје, међутим, најразличитије вести. То разногласје настало је понајвише због очигледне намере неких учесника да, после неуспеха преговора, уочи изборне трке, са себе скину сваку одговорност, па чак и да је пребаце на остале учеснике.

Јер, улози заиста нису мали. Српски народ на Косову и Метохији суочен је са свакодневним прогонима, који за циљ имају довршење геноцида, спроведеног рукама албанских шовиниста и њихових покровитеља из САД и ЕУ, омогућеног и олакшаног низом катастрофалних потеза власти у Београду. Коначно одвајање Косова и Метохије последично ће довести до распарчавања Србије и гашења Републике Српске. Овде, дакле, није реч о политици, него о борби једног народа за право на голи живот.

Уједињена национална опозиција, од које се очекивало да ту борбу поведе, да заустави противуставно деловање Александра Вучића на предаји предаји Косова и Метохије Великој Албанији, могла је да буде по снази друга политичка групација у Народној скупштини, или бар језичак на ваги који би сутра одлучивао о политици земље. Уместо тога, добили смо издељене, мале странке које ће се бавити међусобном борбом за исто гласачко тело, за један или два процента више

Уједињена национална опозиција, од које се очекивало да ту борбу поведе, да заустави противуставно деловање Александра Вучића на предаји предаји Косова и Метохије Великој Албанији, могла је да буде по снази друга политичка групација у Народној скупштини, или бар језичак на ваги који би сутра одлучивао о политици земље. Уместо тога, добили смо издељене, мале странке које ће се бавити међусобном борбом за исто гласачко тело, за један или два процента више. Јавност ће се бавити питањем ко је међу њима „Вучићев“, а ко „Ђиласов“, док ће они остати стешњени између два крупна политичка пола (СНС-СПС и коалиција „Србија против насиља“), међусобно суштински сагласна у спремности на испуњавање налога САД и ЕУ, земаља које су нас бомбардовале и које и данас према српском народу воде непријатељску политику. Могли смо да имамо самосталну и самосвесну политичку снагу, трећи пол нашег политичког живота, уствари први и најважнији, јер би, судећи по свим анкетама, био ослоњен на убедљиву већину гласача. Они су, наиме, противници сецесије Косова и Метохије, гашења Републике Српске, увођења санкција Русији, приступања НАТО пакту, разарања традиционалне породице, претварања Србије у колонију и ловиште страних, приватних рударских компанија. Гласачи, за које се са правом веровало да би подржали уједињене националне странке, остаће збуњени и огорчени због чињенице да су се, за разлику од њих, прозападне опозиционе партије ујединиле у једну коалицију.

Шта се, дакле, догодило на овом састанку? Није мање важно ни питање шта му је предходило? Дужан сам, истине ради, да као неко ко је овај састанак сазвао, у име надстраначког Покрета за одбрану Косова и Метохије, и ко је на њему председавао, изнесем основне чињенице. Као историчар, знам да не могу да тврдим да је моје сведочење једина и коначна истина. Остали учесници можда ће овај догађај видети на другачији начин. Њихово сведочење, чак и ако би било обојено страстима и пристрасношћу, било би корисно. Јавност има право да зна шта се заиста догодило.

Шта се, дакле, догодило на овом састанку? Није мање важно ни питање шта му је предходило? Дужан сам, истине ради, да као неко ко је овај састанак сазвао, у име надстраначког Покрета за одбрану Косова и Метохије, и ко је на њему председавао, изнесем основне чињенице. Јавност има право да зна шта се заиста догодило.

Окупљање националних странака покушано је већ уочи председничких и скупштинских избора, одржаних у априлу 2022. године. На први подстицај Саше Радуловића и тада сам, у име Покрета за одбрану Косова и Метохије, уз подршку Слободана Самарџића и осталих пријатеља из Покрета, позвао представнике националних странака на преговоре о удруживању. Народна странка тада је била у другом табору, али је зато били позвани представника мањих странака и удружења. И тада су кључну улогу у окупљању имале три странке – ДСС, Двери и Заветници, као и две постојеће фракције ПОКС-а. Разговори су углавном вођени у просторијама Двери. На првом сусрету прочитао сам апел за уједињење, послат са Косова и Метохије, од тамошњег повереништва Покрета за одбрану КиМ. У овом потресном писму, сви су замољени да забораве на партијске зађевице и да покажу солидарност са суграђанима који бране животе и имовину својих породица. Већ прве вечери, Милош Јовановић, председник ДСС-а, јавно је, преко Вечерњих новости, одбио сарадњу, иако су његови изасланици на састанку показали много добре воље. Разговори нису успели, али се мора рећи да су председник Двери Бошко Обрадовић и председница Заветника Милица Ђурђевић Стаменковски у њима учествовали до самог краја. И тако издељени, сви су на крају ипак успели да уђу у скупштину.

До данас, стање на Косову и Метохији вишеструко је погоршано. После низа пораза Србије, као директних последица политике Александра Вучића – учвршћивања албанске паравојске на северу Косова, готово свакодневних хапшења Срба, подизања и повлачења српских барикада у децембру 2022, прихватања немачко-француског ултиматума и Охридског споразума, слома у Бањској – српски народ на КиМ остао је потпуно напуштен. У међувремену, у низу акција, Покрет за одбрану Косова и Метохије сарађивао је са Дверима, Заветницима, НДСС-ом (ДСС је променио име у Нови ДСС) и ПОКС-ом. У октобру 2022, у усвајању Декларације о реинтеграцији Косова и Метохије у уставно-правни поредак Србије придружила им се и Народна странка. На подстицај Мише Ђурковића, уз чланове Покрета, у томе су учествовали и други истакнути интелектуалци. После успелог, масовног протестног митинга одржаног у Београду на годишњицу погрома 17. марта 2023, на коме се окупило преко 15.000 људи, активности ове политичке групације су, међутим, заустављене. Одржан је само још један, неуспео страначки скуп у Новом Саду. Двери и Заветници тврдили су да су из коалиције НАДА престали да им одговарају на позиве и да је зато изгубљено драгоцено време. Милош Јовановић је, заиста, на неколико месеци нестао из Народне скупштине, из било каквих преговора или заједничких акција. У НДСС, која је била иницирала овај циклус сарадње, били су сумњичави јер су Обрадовић и Ђурђевић Стаменковски дозволили да председник скупштине Владимир Орлић лажним обећањима одложи седницу посвећену Косову и Метохији. У исто време, део јавности сумњичио је Милоша Јовановића јер је у скупштини, из руку Милоша Вучевића, усред пропасти Срба на Косову и Метохији, поводом дипломирања на Високим студијама безбедности и одбране, примио почасну сабљу.

Са сломом у Бањској и приближавањем нових избора постало је јасно да се мора опет покушати. Двери и Заветници били су спремни на сарадњу. НДСС је, међутим, тражила за себе водећу позицију у будућој коалицији и захтевала да се у борби са режимом Александра Вучића националне странке окрену сарадњи са прозападним опозиционим странкама. Први услов био је углавном прихваћен, док је у односу на други у редовима Заветника и Двери владао изразит опрез. Више се није могло чекати, па су Двери и Заветници, уз подршку групе интелектуалаца, покренули „национално окупљање“. Позив на удруживање упућен је, пре свих, коалицији НАДА, али и свим противницима немачко-француског ултиматума, гашења Републике Српске, санкција против Русије, чланства у НАТО, урушавања традиционалних породичних вредности, загађивања Србије кроз предају концесија на ископавање руда страним, приватним компанијама.

Јавно сам подржао овај нови почетак, коме је појава професора Ратка Ристића у нашим редовима дала нови импулс. Када је, међутим, постало јасно да преговори не напредују и да ће националне странке на изборе ићи у најмање три колоне, позвао сам вође Двери, Заветника, Народне странке, НДСС и ПОКС-а да се сви коначно окупе и отворено поразговарају о коалицији

Јавно сам подржао овај нови почетак, коме је појава професора Ратка Ристића у нашим редовима дала нови импулс. Када је, међутим, постало јасно да преговори не напредују и да ће националне странке на изборе ићи у најмање три колоне, позвао сам вође Двери, Заветника, Народне странке, НДСС и ПОКС-а да се сви коначно окупе и отворено поразговарају о коалицији. Показало се да је међу њима нарочито Вук Јеремић, који је недавно био ослабљен цепањем странке, био заинтересован за овај сусрет. Заједно са Милом Ломпаром, који је јавно подржао Народну странку, али и идеју уједињења националних странака, замолио сам Матију Бећковића да утиче на ПОКС и коалицију НАДА, како би се састанак одржао и постигао договор. Да би се превазишао отпор НДСС, који је јавно износио услове за сарадњу и на чији одговор је најдуже требало чекати, понудио сам да ова странка изабере место (Бошко Обрадовић предложио је време), па је састанак одржан у њеним просторијама (тврдње да је НДСС иницирала сусрет, дакле, не одговарају истини). На предлог Вука Јеремића да се одреди ко званично сазива састанак, по претходном договору са вођама странака, одлучено је да то поново буде Покрет за одбрану Косова и Метохије.

У заказано време у просторије НДСС стигле су све вође странака осим Милице Ђурђевић Стаменковски, која је, озбиљно болесна, послала Душана Пророковића и Николу Драгићевића. Као нестраначке личности, приуствовали смо Матија Бећковић, Мило Ломпар и ја. Пошто је предложено да председавам, као и претходни пут, на почетку састанка, окупљенима сам пренео поруку Срба са Косова и Метохије, чланова нашег Покрета, са наше управо завршене скупштине, да се уједине и почну да раде на спасавању Косова и Србије. Замолио сам их да ставе национални интерес изнад страначких потреба. Предложио сам да би требало да се концентришу на усаглашавање писаног коалиционог уговора и нагласио да би то, с обзиром на подударност њихових политичких ставова, требало да буде само питање избора правих речи и стилских облика. Са те, прве степенице, требало је кренути, исте вечери, у даље разговоре о мандатима. Замолио сам, такође, да би требало да се пажљиво договоримо о томе шта ће са овог састанка изаћи у јавност.

Основу за даљи разговор дао је Мило Ломпар, када је рекао да би од три услова за сарадњу, које је Милош Јовановић пре састанка износио у медијима, прва два требало да свима буду прихватљива: одбијање француско-немачког ултиматума и одбијање сарадње са режимом на свим нивоима власти. Трећи Јовановићев услов, обавезу сарадње са прозападном коалицијом, требало је да буде изостављен из текста споразума. Сви су овај предлог спремно прихватили, осим вођа коалиције НАДА, Милоша Јовановића и Војислава Михаиловића. Јовановић је доказивао да се због недовољне снаге националних странака, издаја Косова и Метохије не може зауставити без сарадње са прозападним странакама. Остали су му одговарали питањем зашто је потребно да такво обавезивање уђе у коалициони споразум и да ли су те странке својим коалиционим споразумом предвиделе сарадњу са националним странкама. Милош Јовановић је посебно настојао на томе да у споразум уђе обавеза сарадње са прозападним странкама на преузимању власти у Београду. Остали су начелно прихватали такву сарадњу, али су питали зашто је потребно да се на њу обавезују у коалиционом споразуму. Такве обавезе могле би да одбију гласаче, али и да непотребно ослабе националне странке у постизборним преговорима. Став Бошка Обрадовића, Вука Јеремића, представника Заветника и нестраначких личности био је да је прво потребно уједињење, улазак у скупштину у највећем могућем броју, прекидање сваке зависности од политика „Вучића и Ђиласа“ и, са тих позиција, одређивање политичког курса земље или, уколико наведена начела не буде могуће испунити, повлачење у опозицију. Милош Јовановић је потом на сто ставио свој предлог споразума, који је садржавао све што је он предлагао. Вук Јеремић је на то одговорио својим предлогом, који је у основи пратио линију коју је предложио Мило Ломпар.

Уследио је процес усаглашавања у коме је Јеремић, на основу свог предлога, осталима, али пре свих Јовановићу, који је једини постављао услове, неуморно нудио различите верзије текста. Тако се коначно стигло до варијанте (четврте или пете по реду) која је свима била прихватљива. Јеремић је, уз моју подршку, предлагао да се она парафира и да се одмах пређе на договоре о мандатима. Расположење свих нагло се поправило. Дошло је време да Матија Бећковић, најстарији од свих присутних, напусти састанак. Пред полазак, рекао је да „не би требало полагати испит унапред и изјашавати се унапред о свакој теми“.

Када је ушао у просторију у којој смо га чекали, Стаменковски је рекао да за Заветнике ниво сарадње са прозападним странкама предвиђен у управо усвојеном нацрту споразума није прихватљив. Јовановић је то дочекао са изразитим одобравањем, наглашавајући да је то још један доказ превеликих међусобних разлика. Представници ПОКС-а почели су да говоре о томе да ће ипак бити много боље да се на изборе иде „у две колоне“

Тада су почели изласци у суседну просторију. Милош Јовановић и Никола Драгићевић напустили су нас на неколико неколико минута. Потом је стигао Стефан Стаменковски. Знајући да он са својом супругом Милицом Ђурђевић Стаменковски води Заветнике, од почетка сам предлагао да он, уместо ње, присуствује разговорима. Чим је ушао у просторије НДСС, Милош Јовановић је, међутим, и њега задржао у ходнику.

Када је ушао у просторију у којој смо га чекали, Стаменковски је рекао да за Заветнике ниво сарадње са прозападним странкама предвиђен у управо усвојеном нацрту споразума није прихватљив. Јовановић је то дочекао са изразитим одобравањем, наглашавајући да је то још један доказ превеликих међусобних разлика. Представници ПОКС-а почели су да говоре о томе да ће ипак бити много боље да се на изборе иде „у две колоне“. На директно питање, међутим, да ли им је прихватљива коалиција са Народном странком, како би се заиста ишло у две колоне, и НДСС и Заветници су одговорили негативно. На моје предлоге да се на усвојеном тексту ипак поради у духу предлога Заветника, Стаменковски је одговорио да ће бити потребно да се о свему прво изјасни њихово Председништво. Било је јасно да су преговори пропали. Мило Ломпар је напустио састанак. Рекао сам на крају да су страначки интереси ипак победили националне, да то што заступа Стаменковски није „национално окупљање“, због чега се повлачим из свих предизборних активности (и данас остајем при тој одлуци, иако моји најближи политички пријатељи мисле да сам пренаглио – Ратка Ристића, као нестраначког кандидата за градоначелника, наставићу да подржавам). Разишли смо се без икаквог договора.

Заветници и Дверјани су ми касније рекли да је Јовановић био тај који је позвао Драгићевића на страну и задржао Стефановског у суседној просторији, саопштавајући им да он не жели споразум и да хоће да сачува пуну слободу деловања

То што смо на крају сметнули с ума договор о иступању медијима брзо је узело данак – сутрадан ујутру, у медијима склоним прозападној опозицији, Стаменковски и Заветници су проглашени одговорним за овај неуспех, док су Јовановић и НДСС приказани као организатори састанка, најзаслужнији за постизање макар и привременог споразума.

Заветници и Дверјани су ми касније рекли да је Јовановић био тај који је позвао Драгићевића на страну и задржао Стефановског у суседној просторији, саопштавајући им да он не жели споразум и да хоће да сачува пуну слободу деловања. У њиховој интерпретацији они су, преморени и засићени од вишемесечног чекања на споразум са НДСС, уверени да би Јовановићева инсистирања на сарадњи са прозападном коалицијом предизборној кампањи донела озбиљну штету, радо дочекали да се са тим коначно прекине. Јовановићево виђење оваквог расплета било би, врло вероватно, сасвим другачије.

Тако је пропао договор националне опозиције о предизборној коалицији. Немамо, међутим, право на гнев и резигнацију. Борба за Косово неће се окончати на овим изборима. Надајмо се да ће и тако разједињене, странке са јасним и чврстим ставом о Косову и Метохији успети да уђу у Скупштину. Према анкетама, међу њима највише гласача има коалиција Двери и Заветника, следе НДСС и ПОКС и на крају Народна странка. Кључно је – сачувати Косово и Метохију, одбранити Отаџбину и право на живот српског народа. Ако се већ нису ујединили, нека свако на свој начин послужи том великом циљу.

(pokretzaodbranukosovaimetohije.rs)

Видети још: Н1: Пропали преговори „државотворне опозиције“, Стаменковски спречио договор

Матија Бећковић: Док сам ја био на састанку странака државотворне опозиције договор о једној листи је био постигнут

Милица Ђурђевић Стаменковски: Државотворна опозиција излази у две колоне. Нема места било каквим интригама и покушајима да се пронађе кривац, како би се унео раздор

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер