Danas nam je neophodna totalna i sveobuhvatna militarizacija zemlje, države i naroda, piše ruski mislilac Aleksandar Dugin za "RIA Novosti".

"Za Banja Luku smo krenuli 3. ili 4. septembra 1995, u konvoju vozila, autobusa i kamiona sa neophodnom logistikom, od municije do hrane, onim što se zove materijalno obezbeđenje. Da smo išli obavljati redovne policijske, a ne borbene zadatke, svedoči i to što smo nosili samo lično oružje, bez minobacača i teškog naoružanja koje PJP inače duži, nismo se spremali za borbeni zadatak. Putevi su bili zakrčeni kolonama izbeglica koje su išle ka Srbiji, jedva smo se probili do Banja Luke"

Vučić i radikali su predugo držani izvan vlasti, koja im je bila neprestano na dohvatu ruke, a uvek u poslednjem trenutku izmicala. (Jaka frustracija usled blizine iskušenja i nedostupnosti predmeta želje, izobličava svest i dušu – ima nešto o tome kod Lakana, a i u filmu „Kad jaganjci utihnu“.)

Nije stvar u tome da uvek od svakog sledećeg protesta očekujemo da bude onaj poslednji, završni. Da li će režim pasti pod pritiskom ulice, ili na izborima, ne možemo znati. Ali, ako ne protestujemo, nemamo čemu da se nadamo

Nisu uspeli da ubede Srbe da nisu Srbi. I onda su, eto, evrogloduri i klozetska piskarala, rešili da pojačaju kampanju protiv Sputnjika i RT Balkan sa „kolegijalnom“ do sad nezabeleženo jadnom idejom da se ti mediji ugase

Pre svega zbog toga što to nije ratna propaganda, ni vremenski, ni sadržajno. Dečje novine su štampale istorijske knjige, za stanovništvo one države u kojoj postoje. Baš kao što su ranije štampali knjige za stanovništvo države u kojoj su postojale do 1991. Na identičan način.

Sve u svemu, čini se da su oni koji su imali nameru da u Kijevu do kraja ponize „ruskog medveda“, pomalo nepromišljeno „čačkali mečku“. Naprosto, Rusija i Putin sebi nisu mogli da dozvole takav udarac i toliko poniženje. Nikoga nije preporučljivo ponižavati i izazivati na taj način. Sem ako nije već debelo traumatizovan i „izdresiran“, poput Srbije i njene vajne političke „elite“.

Treba nam svestan i probuđen čovek. Da bismo došli do njega, čovek koji gleda i vidi, i sluša i čuje! Potrebno je da se u srcu, a ne samo u razumu, opredelimo gde hoćemo da budemo: na strani zla ili na strani dobra.

Režim A. Vučića očigledno ovakvim  postupanjem jasno  pokazuje da ovakvim nedostojnim postupkom uzdržavanja od glasanja može kupovati još malo vremena za sebe i svoju kleptokratiju dajući ovom prilikom svoj bedni i sramni ustupak SAD i EU 

Ovakav redukcionizam u odnosu na istočnoevropske zemlje je prisutan u istupima mnogih predstavnika Evropske Unije bez obzira što je koncept mutikulturalnosti, integracije i tolerancije doživeo veliki poraz upravo u zemljama koje ostaju van kritičkog uvida ovog pisca.