Како сам систематски уништен од градоначелника, комада два

Поткрај деведесетих, у време када сам био одговорни уредник дневног листа „Демократија“, а поготово од момента када је СПО, уз „малу помоћ пријатеља“ из СПС-а и ЈУЛ-а, срушио Зорана Ђинђића са места градоначелника Београда, тужакали су ме (нас), свако мало, Вук Драшковић и његови „по бабине линије“ из те партије. Због пренетог саопштења ДС-а или ДСС-а или Шешељеве и Вучићеве изјаве, свеједно, тек – накупило се тога, ихахај.

Тек, негде иза петооктобарске (контра)револуције, зове ме једног дана речени Вук, запомаже, вели, сви су их из ДОС-а издали и заборавили, они, пак, остали изван парламента, жуту банку немају, и пита би ли ја и моја бивша директорка, написали изјаву да се одричемо некаквих пара (ако се сећам, беше то неке хиљаде марака) које СПО треба да нам плати. Ја појма немам о чему се ради, кажем Вуку да никога, па ни њега ни његове никада у животу нисам тужио, па од њих ништа ни не потражујем, али вели Вук, ниси ти нас, али јесу ове будале тебе и вас, па смо све те парнице, у међувремену, изгубили, и сад они нама треба нешто да плате, ваљда то тражио адвокат „Демократије“, а он, Вук, ето, извињава се и моли да се одрекнемо те одштете...

И би како је Вук Драшковић замолио. Халалих часном Херцеговцу и одрекох се „хеликоптерских“ дојч марака.

Од Петог листопада наовамо, за ове 23 године, тужила ме само двојица.

***

У фебруару, када буде одржано следеће рочиште, садашњи градоначелник Доктор Шапић и ја, ући ћемо у четврту календарску годину нашега парничења. Тужибабио ме народноме суду, зато што сам му - пише тако у тужби коју су срочили његови одвјетници - нанео душевну бол јер сам се, наводно, спрдао с његовом докторском титулом, вели он „нисам ја украо своју диплому“ и томе слично, иако је белодано да сам један од ретких који га у јавности, све ове године, уредно ословљава онако како и приличи, његовом научном титулом, елем, Доктор Шапић.

За сада ми не помаже ни то што наше законодавство о високом школству већ пола деценије препознаје институт „академске честитости“. Нисам га убедио у супротно ни када сам му подастр'о црно на бело да нисам ја него његов доскорашњи председник странке (Врховник, дакле, лично), у божићном интервјуу „Куриру“ (5.1.2018) рекао да „Шапић није ни прошао поред било какве образовне установе...“ А на констатацију новинарке да се „човек бавио спортом“, председник СНС-а је појаснио – цитирам: „Па, какве то везе има? Шутирате лопту и онда треба да водите државу или град. Је л' то једини аргумент? А можете да шутирате лопту и ако сте образовани и ако сте школу завршили.“

Доктор, престоницоначелник, потражује ми око две тисуће. Евра. Он ангажовао угледни одвјетнички биро. Ја се браним сам. Али, о том, нешто више неком другом приликом.

Но, кад смо већ код бившег председника СНС, што значи тренутног председника свих грађана Србије, он је, 11. децембра 2017, изјавио и то да је – цитирам – „ (бивши градоначелник) Ђилас много успешнији, озбиљнији и образованији од Шапића који је био његов помагач. Шапић је за рачун Ђиласа тукао људе. Сећам се тога у Раљи.“ Завршен цитат. 

***

Е, управо тај, „много успешнији, озбиљнији и образованији“, други је, додуше бивши, градоначелник који би од мене да инкасира цирка две тисуће. Евра. Он ангажовао угледни одвјетнички биро, ја се поново браним сам.

Тужилац  Драган Ђилас тврди: „Тужени је (тј. Ц.М) од децембра 2022. године почео медијску кампању против овде тужиоца изношењем, на медијима ТВ Нова С и ТВ Н1, низа неистинитих чињеница о овде тужиоцу, а које су „да је господин Ђилас ишао код господина Вучића када је однос владајуће коалиције и опозиционих странака у одборничким мандатима у Београду био 55:55 и да је тужилац својим одласком на састанак код господина Вучића као председника највеће политичке партије која је на власти омогућио да задржи власт у Београду, а да је тужилац након тог састанка испред зграде Председништва пред окупљеним новинарима изјавио да је СНС победио у Београду“.

Да ово што сам изјавио није никаква „неистинита чињеница“ већ истина, доказ су прелиминарни резултати београдских избора који стоје у документу Градске изборне комисије, под насловом „Резултати избора за одборнике Скупштине града Београда – прелиминарни резултати“, на дан 12.4.2022, а на основу 99,49 одсто обрађених бирачких места и 99,46 одсто обрађеног бирачког тела, где пише да су владајућа коалиција и опозиција добиле по 55 одборничких мандата, а опозиција у збиру 70.000 гласова више од владајуће коалиције.

А да су прелиминарни резултати, у тренутку састанка председника Српске напредне странке и Странке слободе и правде, били баш такви како сам и ја изјавио, потврђује, у делу тужбе који цитирам, чак и сам тужилац Ђилас.

Зато je contradictio in adjecto да тужи мене да сам рекао нешто што управо и он сам тврди.

Такође, делимично је тачно – и ја нигде нисам ни рекао другачије - да је тужилац Ђилас, као што тврди у тужби, „као председник политичке партије ССП, изашао на прес конференцију опозиционих политичких партија на којој је саопштио однос 55:55“.

Али, тужилац не цитира до краја шта је рекао у одговору својим колегама из опозиције (изборне листе које су такође освојиле мандате у Скупштини Београда: Народна странка, Не давимо Београд, Еколошки устанак, националне опозиционе странке), које су га критиковале зато што иде на договор са председником СНС, иако још нису били објављени коначни резултати. Ђилас им је тада одбрусио да "(Вучић) у било ком тренутку може да направи већину, јер сви добро знају да мандат припада одборницима, као што знају да су поједине странке опозиције идеолошки блиске СНС-у“, импутирајући да ће неки одборници издати опозицију и прећи на Вучићеву страну, што се у једном случају и обистинило, али се десило и то да је чак и потпредседник баш странке тужиоца Ђиласа (Дејан Булатовић) прешао на страну власти!

Нешто од тога сам истакао и у званичном одговору (Првом основном суду) на тужбу поштованог тужибабе:

„Тврдњу тужиоца Ђиласа да тужени „без иједног доказа намеће јавности своју малициозну конструкцију о наведеним неистинитим чињеницама и поступању тужиоца“ најдиректније демантује управо тужиочев „доказни материјал“ против туженога.

Управо, сам тужилац Ђилас, већ у првом транскрипту гостовања туженог који прилаже као доказ (емисија „Нови дан“, ТВ Н1, 3.12.2022), цитира речи туженог Цвијетина Миливојевића: „Господин Ђилас је, нажалост – вероватно није имао ту намеру – изручио будућност власти у Београду, будућност избора у Београду у руке господину који није овлашћен по Уставу за то“.

Дакле, моја изјава не садржи чак ни назнаку некакве моје наводне тврдње да је тужилац Драган Ђилас свесно или намерно „издао опозицију“. Напротив, овде га чак и браним од таквих оптужби које су долазиле из редова његових опозиционих колега.

Зато моје подсећање на стварне изборне резултате (према извештају Градске изборне комисије), у тренутку сусрета председника Странке слободе и правде са тадашњим председником Српске напредне странке, не може бити никаква наводна моја „малициозност и једина неприродна жеља за стигматизацијом тужиоца“, пошто се и сам тужилац позива на стандард за критике јавних личности Европског суда за људска права који упућују на „обавезу јавних личности да покажу већи степен толеранције и прихватљиве критике“.

Све остало што ми се импутира у тексту тужбе тужиоца Ђиласа је предизборна политизација и манипулација у сврху предизборне кампање његове политичке партије, односно покушај тужиоца Ђиласа да ми, претњом високим одштетним захтевом, а уз неспорну чињеницу да Ђилас има огромну медијску моћ у Србији - ускрати или чак забрани моје, Уставом гарантовано, право на лични, стручни (као политиколога), аналитички или политички став и моје грађанско право на јавно изношење ставова, анализа и прогноза, искључиво на бази истинитих чињеница.“ – срочио ја као самоуки бранилац / сам себи адвокат у одговору на тужбу.

Вели даље тужибаба у свом тужбеном захтеву да су му моји наводи „нанели пуно стреса, нервирања, непријатности, здравствених проблема и нелагодних ситуација, како у приватном, тако и у пословном животу“?! Те, да „обезвређујем тужиочеву част и углед који ужива у друштву и ниподаштавам тужиочев досадашњи друштвени ангажман“. Те, да „наводим гнев и бес јавности на тужиоца“; те, да је, наводно, мој циљ да се „настви јавни линч на тужиоца из разлога јер има другачије политичко мишљење од тренутно владајуће партије“...?!

O, sancta simplicitas! Да се човек, после овога - Боже им опрости не знају шта раде - осети као онај ко је узвикнуо „О, света простото!“, као Јан Хус којему је, док је спаљиван на ломачи, пришла једна проста жена, прекрстила се и побожно убацила цепаницу у ватру.

Да, све то, и још штошта, тужибаба импутира управо мојој маленкости који сам, у време највеће режимске хајке на њега (1. април 2019), објавио, примера ради, и овакав осврт, због чега су ме режимски вучићоиди назвали, ни мање ни више него, „тајкунским Ђиласовим аналитичарем“:

„Мејдан на (Таш)Мајдану

Јавна визита, до јуче причувног, Тајкуна Ђиласа Вашингтону, добила је, већ како налаже наш државни протокол који заслужује лидер опозиционог Савеза против Србије, а за силовање, вешање, тестерисање итд (даље упиши сам), огроман публицитет у најомиљенијим Врховниковим медијима.

Хај'мо редом, од 25. до 29. марта. Све насловна до насловне стране за Тајкуна Ђитлера. Из дана у дан, само му се додавало на интензитету:

- "Ђилас отишао у САД, тамо тражи помоћ да руши власт".

- "Ђилас признао да у САД договара хаос у Србији."

- "Ђилас би да убија! Из Америке прети насиљем и жртвама."

- "Опасан план ђиласоваца: Спремају "Мајдан" у Србији!"

- "Ђилас спреман на убиства."

Дакле, ово је списак оних с којима је Тајкун Ђилас по Америци договарао "рушење државе" (ове наше, српске): главни директор Савета за националну безбедност за Европу и Русију Џон Ерат, директор за европске послове истог тога савета Вилијам Беркли, заменик помоћника државног секретара Метју Палмер, представници Сената и Конгреса...

Уколико теорију и праксу хаоса тумачимо објашњењима из репертоара онога "ако лептир замахне крилима у Бразилу, он може узроковати ураган на Флориди", стварно бисмо морали да се, што би рекао друг Тито, "спремамо као да ће сутра бити рат, а живимо као да ће 100 година бити мир".

Али, чек', чек'!

А с ким се то од Американаца, не рачунајући учестала дружења с, некоћ омраженом, фамилијом Шорош, у последње време, виђају наш Врховник и Његови доглавници?

Ако коза лаже, не лаже рог: Врховнику најомиљенија "општила човекових продужетака" (Маршал Меклуан) уредно су забележила да се Дотајник Дачић, пре мало више од месечка дана, у част пуне обљетнице столећног пријатељства Срба и Амера, у сред Белог града, љубио са изасланицима Беле куће. Један се вика Џон Ерат, други, нећете веровати, Вилијам Беркли! Сам Врховник, пак, се, само током прошле године, састао најмање три пута - у априлу, јулу, октобру - са Ђитлеровим "организатором хаоса" по Србији Метјуом Палмером!

Па, ко то онда и с ким "договара хаос" и "рушење државе" (читај: Врховника)? Или су и Ђитлер и Врховник, заједно, у "тајном дилу" с Америма ради, нпр, рушења институције која, по Уставу, води политику државе, тј. влада Србијом, а то је влада "легално и легитимно изабране" Тајнице Брнабић...? Или је Врховник, након што је изгустирао Вебера, пожелео да буде, ни мање ни више него, Пјер Симон де Лаплас који је, а пропо, хаоса изрекао чувену реченицу:  "Уколико бих био у стању да спознам положај и кретање сваког атома у свемиру у прошлости и садашњости, могао бих да до апсолутне тачности предвидим будућност!". (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

***

Ђилас је, 12. априла 2022 - након пријема на Андрићевом венцу, где није седиште СНС-а већ институције председника Републике - саопштио да је тражио нове изборе, јер је воља Београђана нова власт у главном граду, те да га је председник „саслушао и рекао да ће разговарати са својим страначким колегама“: „Ни њему није било превише лако, кад сам ја од стране његових бирача означен као ђаво, те овакав разговор није ни могао да буде другачији, него најблаже речено – тежак, када Александар Вучић на све гледа другачије. Искрено, ми данас нисмо имали велики  степен сагласности о ономе о чему смо причали, сем да ће пред Србијом бити велики изазов. С  обзиром на то да је Србија подељена и, још једна ствар око које смо се сложили – да је легитимитет важан да би нека власт функционисала. Обавестили су га колеге да има преко 60 одборника у београдској скупштини, али није морао да ми то саопштава, јер сам видео како гласају на седницама ГИК. Видим изјаве људи из ПОКС који кажу да не могу са онима који кажу за свој народ да је геноцидан, што је бесмислица. Зато сам изашао са захтевом за новим изборима.“

Противуставни председник СНС је вођи ССП-а одговорио на, грађанима најпримеренијем месту, на „Хепију“, код Марића, па у ружичастом „Хит твиту“: „Мој посао је да примам грађане, а посебно политичке лидере. Ја сам председник свих грађана и желео сам да га саслушам. Имали смо пристојан разговор, сви знају шта он мисли о мени, он се тиме хвали сваки дан. Сви знате шта ја мислим о њему, а ја немам потребу да о томе говорим. Ђилас сматра да је питање легитимитета београдских избора спорно, а ја се не слажем с њим. Имамо већину у Београду, а можемо да формирамо још већу већину. Логично је да се избори понове у марту (2023), мислим да треба да прође бар шест месеци, али уколико опозиција буде инсистирала, то се може десити и раније. Мој одговор Ђиласу је „да“! Опозиција није растурена Ђиласовим доласком код мене, већ много раније, због недостатка планова и због мржње.“

И од тог тренутка, све до предизборног распакивања „пакта о ненападању“, дотадашњи „Тајкун / жути лопов 619 милиона евра“, више од годину дана, био је „Господин Ђилас“.

Сам Ђилас је то овако разумео: „Много пута сам рекао да ће Вучић, када се први пут буде осетио угроженим, поново почети са брутални нападима на све лидере. Да вас подсетим, никога од нас није било на насловним странама годину дана. Пошто сам ја био десет пута нападанији од других, то се највише видело.“

Па, шта је то онда толико заболело лидера Ес-ес-пеа да се, у тренутку када је, за потребе режимске виделистичке (мало „н“, напредњака) пропаганде, поновно катапултиран у главног имагинарног непријатеља народа и државе, у Орвеловог Емануела Голдштајна, вођу „Братства“, тајне, контрареволуционарне организације која се насилно супротставља вођству „Великог брата“ – шта га је нагнало да, поред толиких могућих „зицер“ тужби, тужи баш мене?

Да ли је, против мене „пресудило“, то што сам говорио да је опозиција још у мају, када су протести били најмасовнији, када их се и сам Врховник уплашио, па изнебуха нудио политички дијалог (и био на све по реду спреман, осим на жртвовање Гашића), требало да прихвати дијалог и захтева „већ за јуче“ одржавање ванредних београдских избора, само њих а не спојених или наткриљених неким другим, пре почетка лета, а да то буде некакав улог и сигнал спремности на компромис, али и тест колико је Врховник озбиљан у обезбеђивању равноправних изборних услова, после чега би, опозиција изашла и на остале изборе?

Уместо тога, опозиција је прихватила да се и даље не раздвајају локални од „великих“ избора, па је, да апсурд буде већи, сама затражила да се одрже скупа ванредни београдски и ванредни парламентарни већ до краја године, што значи да више није било времена ни за наставак оног дијалога власти и опозиције о поспешењу изборних услова, започетог 2020. и 2022. године. А, доскора најјача опозициона партија, Ђиласова ССП, чим су прошли избори окончани, уместо принципијелног противљења санкцијама Русији, постала горљиви заговорник увођења санкција уз несувисло објашњење да ћемо тако најбоље сачувати Косово у Србији. Па, још, од „наших европских пријатеља“, затражила и санкције председнику Србије...

Све то је баш оно што је Врховник, пред надолазеће изборе, могао само да пожели!

***

Не желим ни да помислим да је ова тужба индиректна честитка лидера, доскора водеће, опозиционе странке који се у (тада већ владајућу!) Демократску странку учланио тек 2004. године, дојучерашњем лидеру највеће владајуће странке и некадашњем министру информисања, поводом његовог јубилеја, четврт века од доношења тзв. Шешељ – Бојић – Вучићевог Закона о јавном информисању (21. октобра 1998) или, можда, носталгија „медија бајинг“ могула за неки прошлим медијским временима?

„Демократија“, дневни лист који сам уређивао је, на срећу, извршила самоубиство две недеље раније, тачније оног тренутка када је (8. октобра 1998) донета „Уредба о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима НАТО-а“, популарна „уредба о ћутању“.

Тако да, примера ради, колега Владо Мареш и моја маленкост, нисмо, попут мог некадашњег уредника у оној храброј „Борби“ Славка Ћурувије, „дочекали бомбе“, како нам је то, те 1998, у пакету са Ђинђићем, пожелела знаменита злослутница „Политика експрес“. У тексту – потерници под насловом "За "спонзоруше" су и терористи жртве" и поднасловом "У написима "демократија", "дневних телеграфа", "данаса" и сличних, јасно је уочљива тема коју су им задали финансијери и налогодавци: представнике легалних државних органа треба прогласити за "бруталне силеџије" који редом убијају све што је албанско"?! А у коме је, између осталог, писало и ово: „... Пука је случајност, вероватно, да се терминологија у текстовима из новина које потписују Ћурувија, Миливојевић и Мареш, укључујући и кључне ставове, подударају с оним што о стању на Космету говори Клаус Кинкел, код кога често гостује Ибрахим Ругова, а комшија из Бона Бујар Букоши сврати му готово сваке недеље...“

Пролог:

Размишљам како бих могао да се браним од инквизиције (копродуцента српске ријалити верзије) „Великог Брата“. У књизи „Говори који су променили свет“ (Лагуна, 2022) Сајмон Сибаг Монтефјоре „нуди“ и Сократову одбрану, пред судом, у његовој Атини, године 399. пре нове ере, када му се судило (и пресудило) због наводног безбожништва и кварења омладине.

Важна је и предисторија. Ово суђење дешавало се након 27-годишњег Пелопонеског рата између Атине и Спарте, па потоње, пораженој Атини од Спарте наметнуте, диктатуре олигархије, после које ће поново бити успостављена демократија, али ратним поразом фрустрирани грађани Атине, нису могли да трпе истину коју им је Сократ сасипао у лице.

Дакле, можда овако:

„Какву сам казну или глобу заслужио за то што ми је пало на памет да у свом животу не мирујем него сам запустио оно за шта се многи старају: гомилање новаца, домаћу привреду, војводство, државништво, и све остале службе, завере и буне, што се дешавају у јавном животу?... Трудио сам се да саветујем свакога од вас да се ни за шта своје не стара пре него што се за се постарао како ће бити што бољи и што разборитији, и да се не стара за државне прилике пре него ли за саму државу, па да се на тај исти начин стара и за све остало...

Ја сам уверен да ниједном човеку не чиним неправду намерно, али вас у то не могу уверити, јер смо се мало времена разговарали једни с другима... Нисам баш љут на оне који су ме осудили и тужили. Ипак, они нису мени судили и оптуживали ме у тој намери него зато што су мислили да ми шкоде; и зато су заслужили да се коре...

Осуђен сам због несташице, али зацело не речи него дрскости, и безочности, и воље да вам говорим онакве ствари какве би вам било најпријатније слушати: да плачем и јадикујем и друге многе ствари да радим и говорим које су мене, колико ја мислим, недостојне, а такве ствари сте ви и навикли да слушате од других.“ 

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)