Не признајемо легитимност постојања лажне нарко-државе зване „Косово“ и стидимо се наших европских влада.

У свету у којем за све постоје једнака мерила, овакво признање морало би да подигне на ноге васколику западну медијску силу, која је сваки наводни, а касније недоказани, злочин српских власти над косметским становништвом, својевремено стављала у ударне вести и рубрике.

Мислим да људи који су под Вучићевим плаштом или погрешно тумаче његове мисли, или га одлично познају и читају да је ово што он говори о слободи само декларативно.

Добили смо „бели Шенген“ који ће моћи да користе они којима су и досад визе вадиле агенције. Да, биће од користи и оним срећницима који су, оставши без посла у својој земљи, нашли посао у ЕУ. Користиће га и наша омладина која ће сад моћи да „кулира“ пред европским кафићима.

Држава Србија је симулација државе: она има границе, има власт, законе, грађане. Међутим, те границе су склоне померањима, власт је хронично неспособна, закони су или лоши или се не примењују, а грађани су понижени, уплашени и ућуткани. Последица изградње мита о вођи је живљење у фикцији.

Било какав спољнополитички заокрет неће бити могућ, пошто имамо паралелне политичке структуре које, у теорији, могу одбити послушност званичној државној политици. Укинути овакву аутономију биће неизводљиво, пошто само „грађани и грађанке“ Војводине могу да одлучују о промени граница Војводине.

Србија је, као и Македонија, европски статусни „чекач“ на придружење, а не „преговарач“. Еуфемизам „кандидат“ лако се брка са оба, веома различита стауса пред ЕУ. За разлику од Србије, Црна Гора је почела преговоре.

Вест да ћемо у некој од наредних сезона Ф1 највероватније видети и српски тим звучи готово невероватно. Само, чини се да би  Србија, како би стигла на циљ, ипак морала да ускоро стане у пит стоп, како би макар заменила излизане и истрошене пнеуматике!

Наводна “грешка” заправо није била никаква погрешна процена, већ су сиријске снаге намерно обориле турски авион како би га спречиле у извршењу његове мисије и Турска званично по том питању ништа не може да учини.

Осим 9. марта, ту су и годишњице две смрти - Зорана Ђинђића и Слободана Милошевића. Реч је о две симболички најзначајније фигуре за оне који политичко, историјско, па, богами, и лично време и трајање деле на период пре Петог октобра и после Петог октобра.