Заговорници аутономије Војводине, па и њеног оцепљења од матичне државе, свесно заобилазе ову чињеницу, јер она не иде у прилог растакања Србије, чак напротив. Већински народ у Србији је и већински народ у Војводини, без обзира на вишедеценијски труд заговорника аутономије да створе нову нацију, такозване Војвођане.

Није спорно да је требало одати дужну почаст совјетској/руској војсци за допринос у борби за Београд, нити ико овде негира да су тог октобра отерани Немци – али онда треба (про)славити управо то ("Протеривање Немаца 1944") а не оно што смо добили касније.

Нормални пут српског народа био је да ту Југославију поправља јер је он и створио. Ако је спрски народ положио толике жртве и ишао путем стварања заједничке државе и ако је то већ учињено – враћање назад било би поништавање свих тих жртава. 

Занимљиво је и то што председник Атлантског савета, Владан Живуловић, чак сматра да је руски предлог “дестабилизујући”, што такође може да буде тачно – али питање је за кога: за Европу или за НАТО-ОТАН?

Ново ирско „не“ закомпликовало би спровођење пакта, који је до сада ратификовало само пет држава ЕУ, али је исход, на радост званичника ЕУ био позитиван.

Док српски министри најављују државну помоћ италијанској ауто индустрији, владе широм света окрећу се прокаженом економском национализму како би своје грађане заштитиле од последица светске економске кризе.

„Србијанка, Србијанка, три љубави своје има“ певала је „њихова а наша“ Северина. Неки су је прогласили „јадном“ и „проданом душом“, некима се „желудац окренија“, неки би да јој одузму држављанство, а неки би да је усвоје као српску снајку.

Сувишно је коментарисати неуспеле покушаје амбасадора Кирбија да оправда улогу његове земље и осталих чланица НАТО у вези са „отимањем КиМ“, на једној и проналажење аргумената за осуде онога шта се дешавало на Криму. Одкуда му толика смелост  да изјави: „Понављам, питање Косова смо решавали у УН“.

Србија наставља да буде држава у којој владају двоструки стандарди према патриотским, са једне стране, и другим невладиним организацијама, са друге стране. Непрестано се проширују кругови обрачуна са неистомишљеницима и покушава довести у питање свака тачка слободног мишљења и деловања.

У склопу овог бледуњавог и протоколарно изнуђеног начина обележавања петнаесте годишњице НАТО агресије на Србију и Црну Гору веома је важно сагледати како су се у овој веома важној историјској прилици понеле и поставиле наше „истакнуте“ људско-правашке невладине организације.