Сећамо се Александра Вучића, генсека СРС, демагога, дрског букача, Шешељевог апологете, министра који је добио, практично бесплатно, у власништво, огроман намештен стан док су овде падале бомбе. Сећамо се овог човека који је бахато одбијао да плаћа рачуне Телекому Србије за 15 месеци, вајкајући се малом посланичком платом.

Због чега је многим српским медијима занимљивија евентуална нескромност српских владика, него евентуално непоштење српских политичара, вероватно је најважнија дилема "крхке српске демократије", како хаотичном стању у држави већ предуго тепамо.

У Вучићевом случају је очито дошло до неке врста позитивне повратне спреге у којој му је моћ коју је вешто стекао током прошлогодишњег постизборног расплета помогла да значајно повећа личну популарност, а онда је та популарност постала додатни елемент у једначини моћи – што му додатно повећава популарност – и тако у круг. 

Не, то никако не можемо дозволити, да наша злата падну у депресију. Нема пара? Ма, не може да нема! "Да бих испунила жеље свог сина мораћу да узмем кредит", исповеда се једна мама, чије дете, бар док мајка успева да жонглира ратама и отплатама, може да се нада каквој-таквој психичкој стабилности.

Европа ће се у 21. веку и даље састојати од националних држава од којих ће свака имати свој језик и своју сопствену историју. Стога Европа свакако неће постати федерална држава. Али Европска унија не сме да буде ни обична заједница држава.

Око овог првог, Црне Горе и Македоније, неки налог једне силе је постојао и страх ме је да знамо и више него што је добро да знамо, јер кад се ови наши премисле падају им на памет разне идеје, понекад тако радикалне да личе на пуцање у сопствену ногу. 

Обама сигурно не жели да употреби америчку моћ из ере Џорџа Буша, ако ни због чега другог онда због свих терета који са тим долазе. Али, ако погледамо сиријски проблем, можда би Обами било паметно да размотри начин на који је Бил Клинтон решио кризу на Косову 1999. године

Највећи светски амбијенталиста Џорџ Буш ових дана, после великих напора да што боље комплетно амбијентира Ирак и Авганистан, амбијентирао је и саму Америку, и то читавим низом потеза из класичног репертоара реалног и државног социјализма.

Избирљив поготово не може да буде неко ко, попут Светислава Басаре, има неуобичајено раскошан коалициони капацитет за једног писца – човек је, у протеклих петнаестак или мало више година, колико моје сећање сеже, био активиста ДСС, ДХСС, ДС и на крају опет ДХСС. 

Постоји и други кинески интерес на Блиском истоку – снажан барем као онај нафтни – који Пекингу даје нови разлог да не буде од помоћи. У питању је интерес да никаква демократска револуционарна идеја Арапског пролећа не допре до кинеских глава.