Правила у таквим ситуацијама забрањују још нешто, а не само приказивање "Мућки". Рецимо, вређање особе (или особа) због чије је смрти и проглашена национална жалост – то би, барем по логици ствари, морало да повлачи законску одговорност.

Које су биле побуде шиптарских бораца за отцепљење, објаснили су њихови амерички заштитници, док су мотиви словеначкх бунтовника против СФРЈ остали недовољно расветљени. Овде би г. Кацин, такође, имао шта да исприча. Треба га само питати.

Пут који нема алтернативу поплочан турском калдрмом??? Продато!!! Продато!!! Продатооо!!!! Ви господине имате неко питање? Питате да ли смо и ми на продају? Ви сте очигледно овде залутали, пошто сте тотално необавештени. Ми смо се одавно продали!

Наравно да нико од оних који су се јавно скандализовали над пресудом за претње Малагурском није имао елементарне доследности и поштења, да хапшење Ивановића и Почуче назове кршењем слободе говора, колико год се можда не слажу са његовим текстом.

Често се говори да је Србија ушла у 21. век без дефинисаних граница и без државне и националне стратегије, али то, чини се, није ни потребно. Није више важно каква ће и колика ће бити Србија док у њој може да се краде, а за протекле две деценије створена је држава лопова.

У причу о колективној кривици Срба укључили су се многи западноевропски и амерички аналитичари. Најсвежије је обраћање новинара шведског радија Герта Филкинга, који је Србе назвао Брејвицима, психопатама, свињама и ретардима. Иако је касније уследило извињење, у његову одбрану су стали многи новинари, политичари и организације.

Чиста идила, слобода кретања обезбеђена је вероватно за активисте „Хелсиншког сафарија“ који нам ситуацију на Косову представљају као велико Потемкиново село. Зашто се на то њихово безбедно Косово није вратио већи број прогнаних Срба?

Хабзбург се лепо прошетао по Београду и Новом Саду, проглашавајућу успут Дачића „винским витезом“, док ми уједно и не знамо да ли ће бити званичне државне прославе стогодишњице Првог светског рата, јер новац за свечаност још није ни распоређен.

Данима, недељама, месецима, медији су од мескичког грипа марљиво и систематаски правили страх и трепет. Остављен у недоумици да ли се ради о библијској куги или мало тежој кијавици, човек се по правилу приклања оној страшнијој верзији. Ђаво не спава...

Примера ради, наметаће нам теме „Жена у црном”, Соње Бисерко и Наташе Кандић, педербалова и осталих репова Друге Србије, само да се не бисмо бавили Александром Вучићем и Томиславом Николићем.