Осим 9. марта, ту су и годишњице две смрти - Зорана Ђинђића и Слободана Милошевића. Реч је о две симболички најзначајније фигуре за оне који политичко, историјско, па, богами, и лично време и трајање деле на период пре Петог октобра и после Петог октобра.

Путин и Обама трудили су се да на заоштравају овај и иначе веома оштар проблем. Ништа ново око тога није речено. Саговорници су једино констатовали да ,,без обзира на разлике, две стране треба да наставе тражење заједничког решења’’.

Ко је све крив за сва зла деведесетих? Само они који су доносили одлуке и издавали наредбе или и извршиоци? Да ли је, у крајњој линији, саучесник у злочиначким подухватима био свако ко се није свакодневно супротстављао злу? У суседним републикама има оних који тврде управо то.

Ако би дошло до тога да Италија и Шпанија напусте еврозону, оне би вероватно такође и престале да исплаћују своја спољна дуговања. То би вероватно узроковало колапс европског финансијског система, што би на крају утицало и на Италију и Шпанију. 

Живот се у Србији полако, али сигурно претвара у велики ријалити-шоу. Као да неки Велики брат, намерно и системски, у свима нама уништава последње остатке морала и животног смисла. Испирају нам мозгове, на силу нас терају да прихватимо неприхватљиво.

Често се говори да је Србија ушла у 21. век без дефинисаних граница и без државне и националне стратегије, али то, чини се, није ни потребно. Није више важно каква ће и колика ће бити Србија док у њој може да се краде, а за протекле две деценије створена је држава лопова.

Главни добитник је била Србија или, тачније речено, Србија је могла да буде велики добитник да је прихватила лондонску варијанту плус део Баната и далматинска острва, која су првобитно била понуђена Италији! На несрећу Србије и Срба у целини Србија то није прихватила него је инсистирала на заједничкој држави са Хрватима и Словенцима.

Чиста идила, слобода кретања обезбеђена је вероватно за активисте „Хелсиншког сафарија“ који нам ситуацију на Косову представљају као велико Потемкиново село. Зашто се на то њихово безбедно Косово није вратио већи број прогнаних Срба?

Које су биле побуде шиптарских бораца за отцепљење, објаснили су њихови амерички заштитници, док су мотиви словеначкх бунтовника против СФРЈ остали недовољно расветљени. Овде би г. Кацин, такође, имао шта да исприча. Треба га само питати.

Данима, недељама, месецима, медији су од мескичког грипа марљиво и систематаски правили страх и трепет. Остављен у недоумици да ли се ради о библијској куги или мало тежој кијавици, човек се по правилу приклања оној страшнијој верзији. Ђаво не спава...