Истина је, међутим, да једина стварна и најопаснија опозиција режиму јесу грађани. Исти они грађани који су, руковођени надом и емоцијама а не разумом и скепсом, изабрали овог Победника. Они једини, штитећи сопствене интересе, могу да буду коректив режима.

Функционери ЛДП-а су овом приликом јасно показали да су само доследно дисциплиновани партијски чиновници којима је интерес одржања тешком муком створене владајуће коалиције врховни принцип у прагматично схваћеној реалној политичкој ситуацији.

У раду Владе могла се видети сва бесмисленост постојања политичких институција у Србији. Материјал и дневни ред за седницу министрима је достављан буквално пет минута пре почетка седнице. То је било у нескладу с Пословником о раду Владе.

Нисам сигуран да је ико тада слутио да Србија поново полако тоне у отворену тиранију. Нисам ни ја. Имао сам врло песимистичне прогнозе после Бриселског споразума, али нисам имао осећај да је та будућност већ увелико почела.

Није спорно да је требало одати дужну почаст совјетској/руској војсци за допринос у борби за Београд, нити ико овде негира да су тог октобра отерани Немци – али онда треба (про)славити управо то ("Протеривање Немаца 1944") а не оно што смо добили касније.

И видеће бирачи, да зелена ливада и корита нису њихова, и да никада нису ни била, нити пак требала бити. Видеће и да су прелепе штале, фарме и замкови, били уствари само обриси будућих кланица за њих! Али то није оно најгоре што очекује стада и крда бирача у Србији.

Занимљиво је и то што председник Атлантског савета, Владан Живуловић, чак сматра да је руски предлог “дестабилизујући”, што такође може да буде тачно – али питање је за кога: за Европу или за НАТО-ОТАН?

Познајете ме и познајете Двери већ 15 година. За то време никада Вас нисмо слагали, ни преварили, нити издали. Никада нисмо изневерили своје принципе нити одустали од борбе за живот Србије. Зато се сада обраћам свима онима који су од 1990. године на изборима увек гласали патриотски.