Стављање привреде под власт државе, главни рецепт којим се западне земље боре против економске кризе која добија размере катастрофе, имао би у Србији трагичне последице. Политичка Србија, и “европска” и “народњачка”, државу схвата као средство за финансирање партија и брзо богаћење појединаца.

Када је донета одлука да се програм замене продужи до краја године, тиме је омогућена “хиперпродукција” потенцијалних корисника тог програма. Јасно је да ће, када се иста одлука напрасно повуче, добар део купаца којима је одобрен кредит остати “кратких рукава”. Па сад, ко се снашао, снашао се.

Заговорници аутономије Војводине, па и њеног оцепљења од матичне државе, свесно заобилазе ову чињеницу, јер она не иде у прилог растакања Србије, чак напротив. Већински народ у Србији је и већински народ у Војводини, без обзира на вишедеценијски труд заговорника аутономије да створе нову нацију, такозване Војвођане.

Уместо подршке пројектима производње, узимају се кредити за увоз који морају да се врате од неке производње и то са каматама, а постојећа производња је мања из године у годину, док је дуг све већи. Не може се довека живети од кредита ММФ-а и чланства у ЕУ.

Нормални пут српског народа био је да ту Југославију поправља јер је он и створио. Ако је спрски народ положио толике жртве и ишао путем стварања заједничке државе и ако је то већ учињено – враћање назад било би поништавање свих тих жртава. 

Није незамисливо конструисати механизам по коме би скупштина само покретала питање поверења председнику, а грађани донели коначну одлуку на референдуму.

Турски и српски председник су извршили симболично помирење српских и турских жртава, одајући им пошту у европском региону Војводини. Изненађује превид власти у Србији која је пропустила да тај чин обави у европском региону Ниш, код Ћеле куле.

У упорном ишчекивању да ће нам „Ђура опростити што нас је тукао“, не смемо и нисмо у стању да реагујемо чак ни на отворене геноцидне Кларкове позиве. А Кларк није макар ко.

Има ли у Србији већих и пречих преступника од Владана Лукића, којима би државни тужилац требао да се бави, или је оптужени својим чињењем сублимирао сав организовани криминал, корупцију у врху власти и хулиганство?!

Сувишно је коментарисати неуспеле покушаје амбасадора Кирбија да оправда улогу његове земље и осталих чланица НАТО у вези са „отимањем КиМ“, на једној и проналажење аргумената за осуде онога шта се дешавало на Криму. Одкуда му толика смелост  да изјави: „Понављам, питање Косова смо решавали у УН“.