У већини српских медија за ксенофобију се сматра исказивање критичких ставова према Западу, који у геополитичком смислу обухвата највише милијарду људи, али не и простачко пљување "азијских хорди" и "афричких племена", односно Истока и Југа.

Сећамо се Александра Вучића, генсека СРС, демагога, дрског букача, Шешељевог апологете, министра који је добио, практично бесплатно, у власништво, огроман намештен стан док су овде падале бомбе. Сећамо се овог човека који је бахато одбијао да плаћа рачуне Телекому Србије за 15 месеци, вајкајући се малом посланичком платом.

Представници државних органа РС заједничком изјавом упозоравају да је крајње време да се прекине с правним насиљем које над РС проводе тзв. високи представници, за које је речено да су већ дуго „извор проблема, а не рјешења у БиХ“.

У Вучићевом случају је очито дошло до неке врста позитивне повратне спреге у којој му је моћ коју је вешто стекао током прошлогодишњег постизборног расплета помогла да значајно повећа личну популарност, а онда је та популарност постала додатни елемент у једначини моћи – што му додатно повећава популарност – и тако у круг. 

Теофил Панчић примећује како је све то проистекло из идентичног миљеа: сплитски градоначелник и његови београдски пандани за Панчића су производи "специјалног васпитања" које је карактеристично за ово поднебље (а које спроводи, између осталих, и овај сајт, односно ми НСП мислиоци).

На питање зашто су потребни страни посматрачи, Путин је рекао да су САД доскора одбијале да приме стране посматраче под изговором да су избори њихова унутрашња ствар. Ми нећемо бранити страним посматрачима да дођу, али желимо да они буду објективни, а не ангажовани око избора.

Ујутру, 12. маја сам се учланила у странку. Од тада, па више никад, нисам била консултована о политици странке, одлукама о уласку у коалицију, нисам учествовала у преговорима за Београд, нико ме није звао, нико ништа није питао.

Економска сумрачност се као тамни облак полако распростире широм Европе. Неке од најјачих економија Европе тек сада почињу да се помало успоравају. Друге су већ захваћене великим економским боловима.

Прави је тренутак да се изгласа неповерење Влади Србије. Тако би се она у последњем часу спречила да призна мисију Еулекс, а тако и да призна независност Косова.

Нећемо да рушимо владу без јасне визије у име политике са несумњиво погрешном визијом. Нећемо да уместо Мирка Цветковића, неспособног да понуди нове идеје, враћамо у политику Коштуницу, који после тромесечног спавања, поново хоће по старом.