Има ли у Србији већих и пречих преступника од Владана Лукића, којима би државни тужилац требао да се бави, или је оптужени својим чињењем сублимирао сав организовани криминал, корупцију у врху власти и хулиганство?!

Нормални пут српског народа био је да ту Југославију поправља јер је он и створио. Ако је спрски народ положио толике жртве и ишао путем стварања заједничке државе и ако је то већ учињено – враћање назад било би поништавање свих тих жртава. 

Док српски министри најављују државну помоћ италијанској ауто индустрији, владе широм света окрећу се прокаженом економском национализму како би своје грађане заштитиле од последица светске економске кризе.

Није потребно изнова наводити већ овешталу аргументацију о нарушавању секуларности српског друштва јер је реч о све погубнијој естрадизацији нашег друштва, а црквено освештавање разних објеката је само још један доказ више за ову већ веома раширену појаву.

У упорном ишчекивању да ће нам „Ђура опростити што нас је тукао“, не смемо и нисмо у стању да реагујемо чак ни на отворене геноцидне Кларкове позиве. А Кларк није макар ко.

Пошто за концерте Марка Перковића Томпсона нико у Србији (вероватно) нема права преноса, кабловски оператери који преузимају програм ХРТ моћи ће и убудуће, као што су и до сада могли и радили, да несметано емитују наступе овог симпатичног кантаутора.

Сувишно је коментарисати неуспеле покушаје амбасадора Кирбија да оправда улогу његове земље и осталих чланица НАТО у вези са „отимањем КиМ“, на једној и проналажење аргумената за осуде онога шта се дешавало на Криму. Одкуда му толика смелост  да изјави: „Понављам, питање Косова смо решавали у УН“.

Биљана Плавшић свакако је срећна што је о њеној молби за помиловање одлучивала шведска власт, а не Динко Грухоњић или "Е новине", које су, поводом њеног пуштања на слободу, зажалиле што је Европа укинула смртну казну!

У склопу овог бледуњавог и протоколарно изнуђеног начина обележавања петнаесте годишњице НАТО агресије на Србију и Црну Гору веома је важно сагледати како су се у овој веома важној историјској прилици понеле и поставиле наше „истакнуте“ људско-правашке невладине организације.

Јасно је да Америка и Европа не очекују од Србије да призна независно Косово, али очекују да на граници са Косовом успостави царину, као и да делове својих граница препусти Косову. Када испуни све те услове, неће бити нимало битно да ли ће Београд формално прихватити независност Приштине, или неће.