Ако се у деловима Србије ван Војводине традиционално не негују европске вредности - које се онда вредности „традиционално негују“ у Београду или Крушевцу? Ако то нису европске, јесу ли то онда азијске, афричке или можда аустралијанско-абориџинске?

У склопу овог бледуњавог и протоколарно изнуђеног начина обележавања петнаесте годишњице НАТО агресије на Србију и Црну Гору веома је важно сагледати како су се у овој веома важној историјској прилици понеле и поставиле наше „истакнуте“ људско-правашке невладине организације.

Није потребно изнова наводити већ овешталу аргументацију о нарушавању секуларности српског друштва јер је реч о све погубнијој естрадизацији нашег друштва, а црквено освештавање разних објеката је само још један доказ више за ову већ веома раширену појаву.

Истина је, међутим, да једина стварна и најопаснија опозиција режиму јесу грађани. Исти они грађани који су, руковођени надом и емоцијама а не разумом и скепсом, изабрали овог Победника. Они једини, штитећи сопствене интересе, могу да буду коректив режима.

Пошто за концерте Марка Перковића Томпсона нико у Србији (вероватно) нема права преноса, кабловски оператери који преузимају програм ХРТ моћи ће и убудуће, као што су и до сада могли и радили, да несметано емитују наступе овог симпатичног кантаутора.

У раду Владе могла се видети сва бесмисленост постојања политичких институција у Србији. Материјал и дневни ред за седницу министрима је достављан буквално пет минута пре почетка седнице. То је било у нескладу с Пословником о раду Владе.

Биљана Плавшић свакако је срећна што је о њеној молби за помиловање одлучивала шведска власт, а не Динко Грухоњић или "Е новине", које су, поводом њеног пуштања на слободу, зажалиле што је Европа укинула смртну казну!

Нисам сигуран да је ико тада слутио да Србија поново полако тоне у отворену тиранију. Нисам ни ја. Имао сам врло песимистичне прогнозе после Бриселског споразума, али нисам имао осећај да је та будућност већ увелико почела.

Јасно је да Америка и Европа не очекују од Србије да призна независно Косово, али очекују да на граници са Косовом успостави царину, као и да делове својих граница препусти Косову. Када испуни све те услове, неће бити нимало битно да ли ће Београд формално прихватити независност Приштине, или неће.

И видеће бирачи, да зелена ливада и корита нису њихова, и да никада нису ни била, нити пак требала бити. Видеће и да су прелепе штале, фарме и замкови, били уствари само обриси будућих кланица за њих! Али то није оно најгоре што очекује стада и крда бирача у Србији.