Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.

Успешна борба властодржаца у Србији за или против територијалог интегритета Србије се наставља изјавом да ће по доношењу мишљења МСП тражити од Генералне скупштине УН тумачење мишљења. Потом ће од МСП тражити мишљење о тумачењу, затим тумачење о мишљењу тумачења и тако даље.

Све оно што се током последњих деценија догодило у Источној Европи потврђује да се поново буди тежња неких сила да крену према Истоку.

Циници би лако могли да поставе питање ко ће уопште знати да је Суд донео било какву одлуку. Ко је српску јавност "поштедео" призора из процеса око којег Србија већ годину и по дана гради комплетну дипломатску активност у вези са најбитнијим државним питањем, као и анализа свега што се дешава у том спору?

Овде се показало да је држава потпуно неспремна и дугорочно незаинтересована за питање безбедности и заштите сопствених грађана. Како ће и бити кад политичка елита има „важније“ бриге.

Стари закон о безбедности у саобраћају није ваљао јер се није примењивао на све учеснике у саобраћају. Иста судбина чека и овај нови – ако га буду спроводили исти људи са истим навикама. Не треба мењати законе, него људе који су корумпирани и склони „сређивањима ствари“ према свом нахођењу.

Бројне критике стизале су на рачун власти. Чини се да некад није било разлога за то, или су разлози нејасни, али неке ствари су ипак очигледне. Пре свега, ко је дозволио да Србија постане земља Трећег света, која има тек минимум ресурса за деловање у ванредним ситуацијама?

Добијање условљених кредита није гаранција исплативости пројеката. Овде кредитори не преузимају на себе ризик подухвата, јер им се као гарант враћања јавља држава Србија и зато се аналитичке службе давалаца кредита при процењивању понашају јако комотно.

Да је систем заштите и спасавања у озбиљним проблемима видљиво је од проглашења ванредне ситуације. Да ли је то зато што држава није довољно или није ништа урадила на његовом оспособљавању, сигурно ће бити предмет бурних расправа када се укине ова ситуација.

Тамо смо осетили слогу и снагу опозиције, која није могла да се сложи ни поводом овог комадања Србије. Нису могли да упуте заједнички позив, нити да доведу своје присталице. Из Скупштине би изашли сви они да нас је било неколико хиљада, јер је то неколико хиљада гласова, јер им је до тога изгледа једино стало.