Оперисана од навике да становништву појашњава зашто ради то што ради, а не оно што би било логичније да ради, власт у Србији жестоко профитира на томе што нема директних преноса процеса пред Међународним судом правде.

У једном тренутку, објављује се ни мање ни више већ евакуација читавог Шапца! Вучић, у налету издавања наређења, даје упуство војним и полицијским командантима: "Ви већ крените евакуацију становништва у Шапцу, за сваки случај!"

Успешна борба властодржаца у Србији за или против територијалог интегритета Србије се наставља изјавом да ће по доношењу мишљења МСП тражити од Генералне скупштине УН тумачење мишљења. Потом ће од МСП тражити мишљење о тумачењу, затим тумачење о мишљењу тумачења и тако даље.

Иако је јасно да највиша покрајинска власт не може бити изузета од принципа владавине права, покрајинска власт не може ни отуђити суверенитет од грађана, нити може бити изузета од ограничености демократијом, европским вредностима и правом грађана.

Циници би лако могли да поставе питање ко ће уопште знати да је Суд донео било какву одлуку. Ко је српску јавност "поштедео" призора из процеса око којег Србија већ годину и по дана гради комплетну дипломатску активност у вези са најбитнијим државним питањем, као и анализа свега што се дешава у том спору?

Тако је Вучић, одмах на почетку, изјавио да „одавно није видео већу неодговорност код одраслих људи“ (мислећи на оне који су били затечени ситуацијом и првобитно одбијали евакуацију), а за оне који говоре о великом броју жртава (у Обреновцу) да се „баве измишљотинама и желе својој држави лоше“, отворено рекавши „колико могу да буду болесни“?! 

Стари закон о безбедности у саобраћају није ваљао јер се није примењивао на све учеснике у саобраћају. Иста судбина чека и овај нови – ако га буду спроводили исти људи са истим навикама. Не треба мењати законе, него људе који су корумпирани и склони „сређивањима ствари“ према свом нахођењу.

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.

Добијање условљених кредита није гаранција исплативости пројеката. Овде кредитори не преузимају на себе ризик подухвата, јер им се као гарант враћања јавља држава Србија и зато се аналитичке службе давалаца кредита при процењивању понашају јако комотно.

Све оно што се током последњих деценија догодило у Источној Европи потврђује да се поново буди тежња неких сила да крену према Истоку.