Овим предлогом резолуције, који је понудио Тадић, осудио би се само један злочин а друга резолуција би требало да представља њену допуну. Дакле, Јелко Кацин је потпуно у праву. Требало би усвојити само једну резолуцију којом се осуђују сви ратни злочини без разлике.

Била је то грешка бранилаца министровог доктората, јер су тим поступком само повећали занимање јавности, којој је одмах постало јасно да се дешава нешто необично и нелегално.

Tај и такав НАТО, о чијој спремности да бомбардује суверену државу која га не угрожава ми Срби имамо извесна сазнања, Шутановцу и осталим набројаним друштвено-политичким субјектима делује не само као прихватљиво, већ као најбоље  решење.

Иако није прошла деценија или више, можемо са сигурношћу тврдити да је инвестициони темпо којем присуствујемо, од формирања владе чији је Први потпредседник Вучић био, недовољан да би се ,,визија“ о дванаестоцифреној инвестицији сматрала остваривом.

Није познато да ли ће Влада ради свог опстанка бити расположена да испуни захтеве из Новог Пазара, али се стиче утисак да док се Србија, хтели или не, приближава Европи, један њен део изгледа још живи у Отоманском царству, када се освојена земља делила на ејалете и санџаке.

Покрајински избори и даље остају опасност за немађарске аутономашке политичаре који себи нису испословали фотеље у републичкој власти. Ипак, политичка трговина аутономијом Војводине је етички политички проблем оних који још увек верују да један исти народ треба да се осамостали од сопствене државе.

А онда је поменути Месић нашим дилетантима показао како „то“ раде мајстори: посету „Косову“ је померио за дан, а на дан православног Божића, празника који симболизује мир и праштање, помиловао ратног злочинца који је осуђен за убијање православних Срба.

Он се, пак, показао као најратоборнији премијер у историји Енглеске. За првих шест година његовог председниковања пет пута је слао британске војнике у ратне сукобе. Два пута у Ирак: 1998. и 2003, на Косово 1999, Сијера Леоне 2000. и Авганистан 2001. године.

Време је за потпуно преиспитивање српско-хрватских односа, који уопште нису "комликовани". Нису ништа компликованији од, рецимо, односа Немаца и Јевреја тридесетих и четрдесетих година прошлог века, или Турака и Јермена још коју деценију раније.

Уместо да наши политичари, од власти до власти, показују све већу свест и „ширину“, присуствујемо, од власти до власти, све арогантнијем и дрскијем односу према легитимним питањима које муче грађане. И то је још невероватније, јер грађани све теже живе, а бахатост политичке елите је све већа, не страх од јавности.