У презентацији злочина у грађанском рату у Босни има свега само не јасних чињеница и доказа. Међутим то не смета пропагандној машини да оперише никад доказаним бројкама и то уз искључиво окривљивање целог српског корпуса.

Онда следи још мало кукања како је народ лењ, како иако има мало има и више него што је зарадио, и како је њему због тога тешко али да му буде лакше када се сети да је на изборима победио баш зато што је обећао реформе, акцију и промене и да је готово половина оних који су изашли на изборе рекла „да“ баш томе плану и том позиву!

У Центру за културну деконтаминацију јасно се зна шта је истина и ту нема простора никаквом панегирику о плодној и инспиративној размени мишљења, осим у књижевној имагинацији Драгана Великића.

Наше проблеме никада неће хтети други да решавају, нити имају разлога за то. Поента је у томе да да будемо сигурни у себе и своје снаге и способности, да се ослонимо на сопствене снаге и активно и систематски радимо на побољшању свог положаја.

Овим предлогом резолуције, који је понудио Тадић, осудио би се само један злочин а друга резолуција би требало да представља њену допуну. Дакле, Јелко Кацин је потпуно у праву. Требало би усвојити само једну резолуцију којом се осуђују сви ратни злочини без разлике.

Познајући овај основни Вучићев медијски и политички метод, нема никакве дилеме да антируска писања Курира и Информера представљају управо његов лични интерес и став. Прилично је индикативно што су ова „ексклузивна открића“ Курира заправо старе и отрцане другосрбијанске оптужбе, које од 2008. понављају Ненад Чанак, ЛДП и поједини плаћени западни лобисти.

Tај и такав НАТО, о чијој спремности да бомбардује суверену државу која га не угрожава ми Срби имамо извесна сазнања, Шутановцу и осталим набројаним друштвено-политичким субјектима делује не само као прихватљиво, већ као најбоље  решење.

Чињеница је да је Грчка починила грешке у својој журби да прихвати евро. Ипак, није она једина држава која је попустила пред искушењем извесног "рачуноводственог улепшавања" своје ситуације како би приступила благодетима заједничке монете.

Није познато да ли ће Влада ради свог опстанка бити расположена да испуни захтеве из Новог Пазара, али се стиче утисак да док се Србија, хтели или не, приближава Европи, један њен део изгледа још живи у Отоманском царству, када се освојена земља делила на ејалете и санџаке.

Наравно да има земаља у којима је олакшано отпуштање, а постоје добре могућности за запошљавање и обезбеђена је социјална сигурност током незапослености. Али је Србија далеко од тих земаља и Србија не може својим незапосленима омогућити онај ниво социјалне и егзистенцијалне сигурности.