Чињеница је пак да је Србија на Западу одбачена као партнер још 19-ом веку и да су се стереотипи о српској држави и српском друштву на Западу одржали до данас и очигледно се неће мењати ни у овом веку.

Осим оправданог ликовања због тога што ће, највероватније, Хрватска и њен председник најзад морати да плате за нешто што су противзаконито извели приликом распада СФРЈ, становници Србије немају превише разлога да се радују Путиновом истеривању правде.

Обарање сајтова је посебна тема. Колико год премијер и његови пулени покушавали да релативизују ту причу омаловажавањем сајтова „за које нико није чуо“, индикативно је да се ради искључиво о онима који критикују Вучића. 

Kо је заслужан за либерализацију визног режима? Свакако не они који су претили да ”Европа нема алтернативу”, затворили тржиште за руске инвестиције и били спремни да потписују неповољне уговоре да би удовољили бирократији у Бриселу. 

Кратка хроника „директних преговора“ Београда и Приштине може се врло једноставно описати као „давање Албанцима свега што су тражили“, будући да се Бриселски споразум на крају свео на Ахтисаријев план (који су Албанци већ усвојили као конститутивни документ „Републике Косово“)

Наравно да су потребна извињења, али извињења морају бити обострана. Инсистирати на томе да Србија треба да се извини, а истовремено један масакр славити као дан тобожње победе, само по себи представља неморалан чин који заслужује сваку осуду.

Чекам да видим на који начин ће да образложе моју смену са места Шефа штаба за ванредне ситуације, када тако нешто уопште није могуће по закону.

Питање за ДСС: докле ће оваквим јастребовима ДС-а супротстављати стерилне метузалеме из својих салона? Где су Бакарец, Борко Илић, Александар Поповић? Ако је ДСС стварно постао ово што се да видети из њихових килавих „протеста против сепаратистичког статута“, да ми ипак потражимо неког новог за следеће изборе?

Иако владини званичници изричу неодмерене похвале за своју организованост и начин реаговања у овој ванредној ситуацији, овде се десио до сада ретко виђени обрт. Управо је самоорганизовано друштво погурало државне структуре да најзад почну да обављају своје функције.

У жељи да „не спутавају“ децу, родитељи им ускраћују неопходно „уљуђивање“ и остављају их у полудивљем стању. А из тог полудивљег стања лако произилазе и ситуације као што су физички напади на сопствене родитеље.