Nesalomljivi i neustrašivi premijer, međutim, ne otkazuje put, ne dopušta da ga tamo neke pučistkinje uplaše, već odlazi u Kinu, a Srbija sve vreme dok on tamo boravi strepi, ne zna šta sve može da je snađe u njegovom odsustvu.

Srpski nacionalisti su besni zbog novog Statuta o autonomiji njihove severne pokrajine, Vojvodine. Zemlja im se, tokom dveju decenija, u stvari samo smanjivala, a ovo bi mogao biti sićušan početak velikih promena koje bi vodile u nezavisnost Vojvodine.

Sejanje semena razdora između građana Ukrajine koji govore ukrajinski i ruski je veoma težak ali ostvarljiv zadatak što su događaji iz proteklih 10 godina pokazali. “Narandžasta vlada” Juščenka i Timošenkove isto kao i Janukovičev pokušaj da udovolji lokalnim nacionalistima mnogo su doprineli procesu razdora.

Treba biti svestan opasnosti da bi neko u određenom trenutku mogao da pokuša da postavi Srbiji takav uslov. Međutim, zvanična politika Beograda, kao i zvanična politika Brisela, jeste da su pristupanje EU i određivanje budućeg statusa Kosmeta dva odvojena procesa.

Bilo je i nešto razlika. Kličko je posebno naglasio potrebu promene zakona o izborima i raspisivanja novih predsednečkih i parlamentskih izbora pod međunarodnim kontrolom 2014. godine, dok je Jacenjuk insistirao na dodeljivanju Ukrajini najmanje 15 milijardi dolara.

Tadićev problem je što - u vremenu kada je od političara postao državnik - ova godina, kao godina spoljne politike, prelazi u 2010, koja će predstavljati dominantno godinu unutrašnjepolitičkih pitanja.

Zapad je, na primeru Ukrajine, pokazao da ne preza ni od čega, da je spreman na otvorenu saradnju sa neonacistima i da je spreman na građanski rat usred Evrope samo kako bi ostvario svoj geostrateški cilj – antirusku i prozapadnu NATO Ukrajinu.

Srbija bi mogla da promeni kolosek i sa glavnog pređe na alternativni. Dok je glavni onaj do sada sprovođen – učlanjenje u EU kroz uobičajeni proces – dotle bi alternativni bio što čvršće povezivanje sa Evropskom unijom, ali bez učlanjenja, nešto slično onome što rade Norveška i Švajcarska.

Ukratko „Transjadranski gasovod“ predstavlja jedan ekonomski opravdan i racionalan energetski projekat koji, uz nešto geopolitičke sreće (ukoliko tako nešto postoji), može čak postati veoma uspešna priča o energetskoj integraciji jugoistočne Evrope sa alternativnim bliskoistočnim i srednjoistočnim izvorištima gasa.