Mesić je protiv promena dejtonskog dogovora, Tadić je protiv iste te stvari, Dodik se protivi takođe, i to najviše, pa ispada da bi Mesić da ratuje protiv Srba po navici, makar i zbog onog oko čega se Srbi s njim slažu. Jer, koliko je poznato, Dejtonski sporazum bi da menjaju oni koji su ga nametnuli.

Da li se nešto pozitivno može naučiti iz libijskog iskustva? Zahtevi za građanskim, političkim i ekonomskim pravima, koji su bili u fokusu arapskog proleća, ne znače ništa bez nacionalne države koja će ih garantovati, u suprotnom nacionalisti će se naći u državi sektaškog, regionalnog i etničkog feuda.

I Srbija će, vjerujem, jednog dana imati drukčiju poziciju prema Kosovu. Realitet se ne može mijenjati. Kotač povijesti se ne da vratiti unazad. Po mom sudu, Kosovo je za Srbiju izgubljeno puno prije njegovog osamostaljenja, ali nije na susjedima Srbije da o tome vode rasprave.

Srbi postavljaju barikade, i to je već poznato. Vode se kao bajagi neki pregovori, i to je poznato. U OVK pozadini, između Prištine i Kosovske Mitrovice, kreću se brojna vozila sa albanskim zastavama (i registarskim oznakama „UÇK“). Sa šiptarske strane podgreva se ratna atmosfera.

I šta se nudi kao politička alternativa- izborni savez DS, SDS, LDP, Nove Stranke, LSV-a i sijaset političkih aktera koji nemaju ozbiljan politički uticaj i značaj. Međutim ovakav prevaziđen način okupljanja prave opozicije otvara suštinsko je pitanje?

Mediji su izvestili da je reč o osobi koja je hrišćanski fundamentalista, pristalica desno orijentisanih političkih struja i nedavni mason, ali šta zapravo stvarno znamo o počinitelju ovog zločina? Ništa.

Voleo bih da znam šta zapadni političari imaju na umu: delovanje neke pete kolone – raznih „nacional-izdajnika” – ili računaju da mogu pogoršati socijalno-ekonomsko stanje Rusije i tim samim isprovocirati nezadovoljstvo ljudi?

Ispostavilo se da se temelji za stubove visoke politike grade u svom dvorištu i u najbližem komšiluku. Evropa, Amerika, Rusija i Kina, kako to gordo zvuči, ali ovde se radi o rvanju u balkanskom blatu.

Ali iznad i pre svega potrebno je razumeti strukturu događanja u Kijevu i dalekosežne posledice koje proizilaze iz činjenice da je gola sila uzurpirala vlast – i da je tu ponajmanje reč o autentičnom događanju naroda.

Sve izgleda kao režiran rijaliti šou-program u kome je navodna „spontanost“ učesnika poželjna, jer podiže gledanost, ali nikako ne utiče na krajnji ishod pobednika. Kako danas stvari stoje, i laiku je jasno da u tom šou-programu Srbija gubi sve.