Nema napretka u društvu dok se ne promeni odnos prema radu i prema državi. Produktivnost našeg radnika generalno je 42 odsto. Neko ko formalno radi 8 sati, stvarno radi 4 sata. Mi promovišemo princip životnog učenja i usavršavanja za svako radno mesto.

Meseci prolaze a Vlada Republike Srbije očigledno prihvata modni stil svog ministra. Možda mu skreće pažnju ali ne može mu ništa. Ali kako Vlada vlada društvom kada ne može da savlada sportsko-ulično oblačenje jednog ministra u svojim redovima.

Nemamo iluzija da će promoteri kosovske nezavisnosti uvažiti protivljenje Srbije da Kosovo dobije svoju vojsku, niti da Srbija ima moći da to fizički spreči, ali ona mora svojim protivljenjem naglasiti da bi to bilo još jedno u nizu nasilja koje se Srbiji serviraju duže od dve decenije.

Platforma o zajedničkom nastupu SDP BiH, SDA, HSP i NA „Radom za boljitak“ u institucijama BiH u mandatnom periodu 2010 – 2014. ne donosi suštinski ništa novo. Naprotiv, o većini trenutno aktuelnih pitanja ove stranke ostaju na starim pozicijama.

EU je zaokupljena bitnim sopstvenim unutrašnjim problemima kao što su to neizvesna budućnost evrozone, uvrežena ekonomska stagnacija, nezaposlenost, terorizam, imigracija, energija, odnosi sa Rusijom, ... tako da proširenje EU ne predstavlja nikakav prioritet ni interes za EU još dugi niz godina.

One kojima je bog najviše dao država nagrađuje svojom nepodeljenom pažnjom – naravno, u granicama svojih skromnih mogućnosti. Ostali će nastaviti da se batrgaju sa osnovnim gradivom, u pretrpanim učionicama, uz zastarele nastavne programe.

Slučaj Šešelj ili medijski nemoral u liku „nekog“ nalogodavca kojeg izgleda svi slušaju i kome se svi klanjaju! Laž je za sada pobedila. Lični interes pojedinca je pobedio. Gebelsova taktika vlada srpskom medijskom scenom. Etika je izgubila. Etika u srpskom novinarstvu ostaće još samo na fakultetima da se izučava. Etiku će samo spoznati u teoriji. U praksi je etika doživela fijasko!

Ponovo se susrećemo sa famoznim insistiranjem na poštovanju ljudskih prava koje je toliko karakteristično za politiku zapadnih zemalja a naročito SAD koje su u liku i delu kineskog disidenta, inače književnog kritičara, gostujućeg profesora na nekoliko američkih univerziteta.

Ovde treba istaći da Rusija u Rumuniji posle 1990. g. praktično nije imala nikakav program javne diplomatije, što se vrlo jasno oseća. Nepostojanje interesovanja za rumunsko-ruske odnose u epohi postkomunizma je bilo uzajamno – kako na državnom nivou, tako i na nivou običnih građana.