Можемо рећи да је стање на Западном медијском небу остало исто као и за време распада СФРЈ и грађанског рата који је уследио. За Запад постојали су само једни „зли момци“ који су силовали и убијали недужне Хрвате и Бошњаке. Ти зли момци су наравно били Срби који су наводно и започели рат.

Влада је, кажу, супер, никад нисмо били ближи Европи, чека нас лепа будућност, добро је што смо поправили односе у региону и гласали за резолуцију о Сребреници. Још само кад би све то урадили и с Косовом, била би то, рекло би се, идеална влада.

Што се Александра Вучића тиче верујем да ће у времену које је пред нама он постати ружна прошлост у сећањима Срба и да ће наћи своје место на сметлишту историје,  уз молбу господу Богу да његова издаја, буде последња издаја на Косову и Метохији. 

И тако, са отварањем канцеларије Приштине у Београду биће до краја реализован „модел две Немачке“, који је Тадић помињао као једно од својих креативних решења косовског питања. Но ако то стварно буде последица признања Косова*, наш креативни председник ће морати признати да не разуме политику.

Глобализација може бити кобна по њихов географски простор, по њихову целовитост, може бити понекад у политичком смислу побеђујућа ствар, али оно што један човек доноси, оно што је ствар појединца, глобализација не мора да угуши.

Ипак, и поред свега јасно је да постоје начини да се Европа озбиљније позабави борбом против радикалног исламизма. Пре свега, јасно је да је у овом подухвату неопходна сарадња водећих европских држава, САД и Русије. Без дирекне помоћи Русије, Западне Европа неће смоћи снаге да се избори са радикалним исламизмом.

Док по новинама тражимо вести о томе јесу ли се Ови наши договорили, хоће ли да пукне нека нова брука или бомба, и шта ће бити после недељног ватромета у Приштини, нестварно делују рекламе за брусхалтере од 100 евара, халтере и парфеме.

Крајње једноставна логика. Уколико желите мултикултурално друштво, у коме нема нетрпељивости и насиља између разних култура, морате да избегавате теме које некога провоцирају. Постоје јасне границе слободе изражавања, и оне се налазе тамо где почиње угрожавање осећања другога.

Да ће Харпер зауставити резолуцију, постало је извјесно. Његов вето односи се на кључне димензије фалсификата – од термина „геноцид“, преко броја од 8.000 убијених Бошњака у неспорном ратном злочину, до игнорисања истине да су у БиХ у значајној мјери страдали и припадници остала два народа.