Као прво, посветити приказу једне књиге друштвено-политичких есеја читаве три и по странице простора у недељним новинама може да говори три ствари. Или да “Време” не зна како да попуни простор адекватним садржајима, или је реч о приказу дела које је камен-међаш у својој области а притом је из пера светски признатог стручњака и ауторитета.

Поменути инат, један од најоригиналнијих српских брендова, тешко да ће моћи да се прослави као добар извозни артикал у Унију. Њима није ни до нас, а камоли до нашег ината.

Књига Игора Ивановића Култура и идентитет (поглед здесна), која се недавно појавила у издању "Нове српске политичке мисли", крајње је упутан водич кроз оно што би хтело да се (само)легитимише као десна мисао у Србији.

Разговарајући са немачким новинаром о томе шта је постала наша професија у информационом рату, дошла сам до истог закључка као и он: бавити се новинарством више нема смисла- каже разочарано руска новинарка Галина Сапожњикова која је узимала интервју.

Независно од одлуке суда, не може се сматрати да је Србија изгубила. Реч је само о избављењу од штетних геополитичких илузија. Уздање у МСП у старту је изгледало мало продуктивним, за разлику од других механизама за осигурање српских интереса на Балкану.

Политички програм који износи Александар Поповић је по систему „ни рибе ни девојке“, „нити смрди нит’ мирише“, „ни вода, ни вино“ са главним циљем да критика према постојећем режиму буде благотворитељна. Он се каратерише, његовим сопственим речима казано, да се он не бори за промену власти, већ жељом за променом политике. Ако је тако, а тако јесте, зашто се Александар Поповић уопште кандидова? Па управо због тих 1%.

Анализирајући све, просто је немогуће не поставити питање где су сада Заштитник права грађана, Хелсиншки одбори за људска права и сви остали центри и одбори, сада када страда млад човек, који притом никада раније није имао проблема са законом?!

Друштвено-политичке манифестације нарцистичког, псеудограђанског погледа на свет најчешће одишу, упркос (а можда баш захваљујући) гордом индивидуализму, ауторитарном свешћу и понашањем кога они код других желе да виде и критикују, и када га има и када га нема.

Док су британски и амерички медији ово оценили као покушај Путина да подели Запад, део аналитичара сматра да су битну улогу у организовању таквог састанка играли пре свега Немци.

Европа је, учешћем у бомбардовању, показала своју кукавичку, слугерањску ћуд, и понизност пред Великим братом. Излечила нас је од поверења у бољи и слободнији свет, гајеног у раздобљу брозовског самовлашћа и кардељевске логореје.