(коментар на текст Владана Миланка “Апокалипса заувек”)

Миланко започиње свој текст навођењем једног „симптоматичног“ места из недељника „Печат“. По њему, главни уредник тог недељника покушава на том месту да ослободи Слободана Милошевића одговорности за „злочине Младића и Караџића“.

Како пишу неки украјински медији, градоначелник Кијева, иначе много познатији као светски првак у боксу, Виталиј Кличко, затражио је из Берлина савете и искуства око грађења Берлинског зида.

Стивен Вордсворт, амбасадор Велике Британије у Београду, упозорава да Србији није потребан нови "косовски сукоб", те да нико у ЕУ не жели нове преговоре о статусу јер нити би ико на Косову на то пристао, нити би их ико убеђивао да пристану.

 Да би Србија вратила понос и достојанство, неопходно је осудити издају Крајине 1995. као најсрамнији чин неког српског државника у историји, јер је тим чином – мирно посматрање како дупло слабија држава убија и протерује твој народ – заправо обесмишљено постојање српске националне државе

Одбијајући да признају да Велика криза уопште постоји, а посебно да траје, они су „грчку финансијску трагедију” минимизирали више од немачких гласача. А немачки политичари зависе од тих „приземних страхова” појединаца који су као мишеви.

Пре свега, владе нема зато што човеку од кога – барем у политичком смислу – зависи све у Србији такво стање највише одговара и највише му се свиђа. Ништа се не дешава, све стоји, све су очи упрте у њега, сви га воле, додворавају му се и чекају шта ће он урадити. Хоћу да кажем, пре него што пређемо на оне, назови, озбиљније разлоге, постоји овај психолошки и он нипошто није занемарљив

Београд ултимативно захтева да Зукорлић оде, али, обзиром на то да је дуго и несметано ширио свој утицај у Рашкој, муфтија сада има снаге да узврати притиском. Преко Народног већа, свог зета и странке БДЗ води међународну акцију лобирања за аутономију Санџака.  

"Дно дна"; ВРЕМЕ 901

Гајић је стварно чудна особа. Најпре ми спочита да сам кривотворитељ и ноторни игнорант због онога што сам, у тексту "А", написао о Антонићу. Онда му ја, стрпљиво и нежно, скренем пажњу на то да се ушепртљао, да је штошта испревиђао, те да му се фалсификат причинио.

Разне сондаже јавног мњења показале су веома малу разлику, од највише четири процента, у корист оних који су против отцепљења. Одлука лежи у рукама оних који су неопредељени, а којих је ни мање ни више него 17 одсто, према последњим истраживањима.

Одговор Ивана Миленковића спрам нашег текста «Неаутентичност као могуће лице зла» показује нам сву узалудност полемике и аргументованог дијалога са идеолошки острашћеним једноумљем.