Демократија је најбољи друштвени поредак, али је скупа. Диктатура је, на пример, много јефтинија. Парламентарна дипломатија је скупа, али она има своју важну улогу и без ње се не може ако хоћемо да будемо нормално демократско друштво.

Од своје бахатости и ароганције није успео да схвати да се на такве састанке увек иде у друштву преводиоца, шефа кабинета, саветника, помоћника и сличних јер једино тако моћници не могу да ти уруче претњу, уцену, изнуду или ултиматум. 

Резолуција је политичко исходиште мишљења Међународног суда правде. На коме је инсистирала Србија оличена у Јеремићу. И на коме смо изгубили.Поштено колико је и поштен пораз Србије од Турске.

Дакле, о чему ће се водити „унутрашњи дијалог“? Никако о државној политици према Космету! Напротив, тај дијалог треба да буде нека врста „колективне психотерапије“, у којој се од Срба у Србији – као ономад од Срба у Црној Гори – захтева да „преломе мозак“ како би могли да постану „реални“, како бисмо (бриселске) „договоре почели да гледамо као победе“, и како бисмо се, пре свега и надасве – „одрекли митова“

Тадић у другом кругу може да рачуна на гласове умирених СВМ, ЛДП, УРС, као и на већину бирача СПС, док Николић поред својих, може да рачуна на гласове ДСС-а, и једног дела СПС-а, те је његов пораз у другом кругу извеснији него победа.

Ако сте живели у уверењу да појединац није у стању да самостално учини неке епохалне ствари, што рушење берлинског зида и окончање хладног рата par excellence јесу, онда ће вас филм Рат Чарлија Вилсона, реномираног аутора Мајка Николса у томе у потпуности демантовати.

Дешавања у Новорусији такође су постали тест тога ко управља Москвом – носиоци наших националних интереса или шеста колона то јест атлантистичка мрежа утицаја. Показало се, педесет кроз педесет, са променљивом успехом – Крим наш, дакле власт је руска; Мински споразуми – победила је шеста колона.

Био сам једини српски извештач у атинској дворани, гледао тучу уживо, лично снимао њен највећи део, као и оно што се дешавало иза кулиса, у ходнику и испред свлачионица, што су домаћини итекако желели да сакрију. Питам се због чега им помажемо у томе

Далеко у позадини медијских и НВО промоција Сребренице, породице жртава свих националности траже мир, правду и спокој за своје вољене, за убијене, силоване, мучене. А било их је свуда на простору бивше Југославије. 

Политика је, као што знамо, и превише озбиљна ствар да би била препуштена само политичарима. Горе од те могућности је препуштање политике имамима. Ако је Алија Изетбеговић и у чему имао право, онда је то било у ставу да Исламску заједницу треба препустити само улеми.