четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Пут ка ауторитарном поретку или пребацивање изборне норме Александра Вучића
Политички живот

Пут ка ауторитарном поретку или пребацивање изборне норме Александра Вучића

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
уторак, 10. мај 2016.

Објављивање резултата поновљених избора на којима је владајућа Српска напредна странка најзад пребацила зацртану изборну норму добијањем више од 55% гласова показало је право лице Александра Вучића, који је прошле недеље без великог одушевљења сачекао резултате избора који су стизали из целе Србије. И не само то, јасно је демонстрирана његова основна политичка тежња - освајање и одржавање апсолутне већине на свим нивоима јер то је главни услов за добијање апсолутне и ничим ограничене власти.

Све испод тога за његово схватање политике, које не укључује разумевање и прихватање демократије као плуралистичког система, слободе говора и критичког дијалога али и поштовање разлика, сматра се као велики неуспех. Јер једино је важно непрестано одржавати победнички дух и победнички изборни талас и што више ширити обухват и просторе неконтролисане моћи. Зато и не изненађује еуфорична и егзалтирана реакција и Александра Вучића приликом објављивања резултата поновљених избора на петнаестак бирачких места која је више приличила вођи навијача него премијеру у оставци.

У свом обраћању присталицама и нашој јавности он једноставно није могао да прикрије своју основну радикалску природу и начин говора, који га је политички обликовао, и да најгрубље и неприлично нападне политичке супарнике. То му и иначе никада није било превише тешко. Ма колико се трудио, он не може да да прикрије свој радикалски начин говора и схватање политике, јер они су у ствари неразлучиви део његовог укупног политичког деловања који се све више своди на вођење непрестане изборне кампање и стварања атмосфере ванредног стања. Без обзира на то што он непрестано понавља да за њега стабилност државе представља светињу.

Проблем је у томе што такав начин политичког деловања добија облике бесомучних медијских кампања које веома брзо прерастају у таблоидно харангирање. Такав начин политичког деловања сигурно не доприноси одржавању политичке и друштвене стабилности, напротив. То се могло препознати у његовом у обраћању те вечери у седишту СНС-а.

"Захваљујем грађанима Србије што су показали да поштују рад, марљивост и резултате а не хајке, неистине и лажи. Зато је данашњи дан један од најважнијих у мојој политичкој каријери. Готово сам заплакао кад сам почео да добијам резултате. Били су безобзирни, лагали су све време и због партијских разлога били спремни да сруше државу. Само нека они наставе, побеђиваћемо их на изборима. Ако хоће, можемо да поновимо изборе, па да дођемо до 60%.“

То је тих магичних 60 процената који су изборна кота која може да обезбеди коначни политички циљ Александра Вучића, а то је стварање услова за успостављање и одржавање апсолутне власти. О томе говори и његова изјава да је био веома тужан што СНС није успео да на локалним изборима освоји Врачар и Стари град (без обзира на то што имају већину у осталим београдским општинама) што не значи да неће употребити сва средства да променае изборну вољу бирача, што су чинили тако упорно и ефикасно у току протеклог мандата у многим локалним самоуправама. Довољно је само погледати понашање напредњачких одборника приликом конституисања локалне Скупштине у Шапцу.

Они једино признају резултате који употпуњују мозаик њихове апсолутне изборне победе свуда и на сваком месту. Али невоља је у томе што тежња за достизањем апсолутне моћи и власти не познаје границе и она се шири док не достигне апсурдне и гротескне размере, што се већ сада може препознати у стварању у великој мери оперетској верзији култа новог великог политичког вође.

Избори су пре свега изузетна прилика за одвијање озбиљне јавне дебате о најважнијим питањима везаним за стратешке правце развоја једног друштва. Али у нашим политичким приликама оваква дебата је немогућ подухват јер председник СНС-а и његови послушни гласоговорници непрестано понављају да у току ове изборне кампање нису чули и приметили ниједну кредибилну, конкретну и озбиљну идеју која се могла чути у наступима представника изборних листа.

Они само желе да се дочепају власти, док напредњаци имају посебну историјску мисију и њима је власт само успутна станица у остваривању њихових месијанских циљева за које мало ко зна шта има је прави смисао и суштина. То је очигледан пример најгрубљег ниподаштавања и самог појма опозиције и њеног деловања у демократском систему.

Зар је могуће да опозиционе снаге нису у стању да пласирају неку јасно видљиву и профилисану политичку, социјалну и економску идеју. Наравно да се то не уклапа у начин како се понаша владајућа коалиција јер њен предводник признаје само само своје бескрајне монологе као облик његове политичке борбе потпомогнут до сада ретко виђеном медијском контролом и монополом. Да парадокс буде изразитији, управо се Александар Вучић непрестано жали да је жртва медијских напада и концентрисане и обједињене мржње, као да су избори и вођење владе његова приватна ствар.

Међутим, сва истраживања показују да СНС заузима 60% нашег медијског простора, а његови медијски наступи су низ монолога без икакве могућности за озбиљан критички дијалог, лишен његових излива самохвалисања и напада на опозицију и ширење радикалског начина обрачунавања са политичким неистомишљеницима. То је само израз тежње да се отвори простор за успостављање апсолутне власти , негирање могућности за стварање политичке алтернативе и појаву све израженијих тенденција ка стварању ауторитарног поретка.

Једно је сигурно и лако препознатљиво. Ови избори су дефинитивно затворили једно поглавље наше политичке историје, и послата је јасна порука да се у мехове старе не може сипати ново вино. У једном свом епиграму Мића Данојлић је на себи својствен начин означио резултате и досеге епохе плишаног преврата.

Почело је лупањем у лонце, шерпе,

И захтевом да се деспот казни

 А свршава се тако што су шерпе

Тањири, тигањи и лонци, празни.

Дошло је време за радикално преиспитивање наше постојеће политичке праксе како у редовима владајуће коалиције( јер ће касније то бити много теже и неизвесније), али још више у странкама тзв. грађанске и патриотске оријентације. Зато на дневни ред наше политике стиже питање које је сада изван корпуса наше нејаке политичке културе: Фундаментално питање одговорности и подношење оставки за катастрофалне изборне резултате.

Тек када се то догоди, моћи ћемо да кажемо да наш политички живот постаје израз поштовања демократских принципа, до тада ћемо имати и даље обнављање и учвршћивање ауторитарног начина владавине, који неминовно ствара култ вође и апсолутне власти, чему смо данас непосредни сведоци.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер