Свемирски Хамас у „laissez-faire“ галаксији – зашто смо већ заборавили серију Андор?

Над смрћу „Звезданих ратова“ се много ламентирало, најчешће у контексту „Дизнијевог“ уметања „воук агенде“ у приче из Далеке галаксије које највећи део западне публике (неоправдано) доживљава као аполитични ескапизам, али такође из контекста бездушне комерцијалне експлоатације интелектуалне својине са циљем максимизације профита у најкраћем року, после чега она може бити напуштена као планета Илум након што ју је Империја преорала површинским коповима рударећи кибер-кристале за потребе Звезде Смрти. У тој романсираној концепцији, која подразумева да је „бездушна корпорација преузела контролу над продуховљеном митологијом и убила јој душу“, међутим, има неколико проблема.

Пре свега, „Звездани ратови“ су увек били комерцијални рудник злата коме је продаја играчака била кудикамо значајнија од квалитета сценарија и режије. Друго, данас несумњиво омражени нови филмови нису ни близу били толико омражени у време када су изашли, већ је однос према њима међу љубитељима и критичарима ретроактивно ретуширан. У само последњих пола године, дечја играна серија SkeletonCrew доказала је да „Дизни“ уме да прави компетентне „Звездане ратове“ који разумеју дечју раздраганост и чаролију оригинала, а Андор је показао да умеју да праве ремек-дела модерне телевизије. Проблем је, како се испоставило, био у томе што су бездушни маркетинг менаџери, изгледа, били у праву – то нико неће да гледа.

Тржишно решење за laissez-faireГалаксију

Лепота митологије „Звезданих ратова“ увек је произилазила из огромне флексибилности свемира у коме се радња тих прича одигравала – то је истовремено био свет бескрајног технолошког напретка и свет чији је сваки кутак прожет магијом, па су самим тим у његовим оквирима могле да се причају било какве приче. Авантуристички роман, ратни еп, гусарски филм, вестерн, магијски реализам – најчешће међусобно помешани – без икаквих проблема су функционисали једни поред других, дајући сценаристима, редитељима и глумцима бескрајну слободу.

Једна од ретких константи у том бескрајном свемиру филмова, романа, стрипова и видео-игара била је сама „Далека, далека галаксија“, која је, упркос континуираним напорима прво Галактичке Републике, а затим и Галактичке Империје, увек остајала простор laissez-faire економије и вечите првобитне акумулације капитала – галаксија пирата, шверцера, десперадоса, интергалактичких криминалних картела и свемирских ронина. У том контексту, чињеница да је „Дизни“ провалио у тај стари трезор са благом као Индијана Џонс, пљачкајући највредније реликвије и уништавајући све остало, на метанивоу представља дубинско разумевање суштине на којој се „Лукасфилмова“ франшиза увек заснивала.

Проблем са „тржишним решењима“, међутим, јесте то што тржиште очигледно има своја ограничења, а његова сатурација одређеним производом пре или касније доводи до инфлације и девалвације, а на крају и до потпуног засићења. Разумевање тих ограничења може да помогне једној бездушној и експлоататорској мегакорпорацији да максимизује свој профит, али тржишна логика ретко погодује квалитету робе која се производи и достојанству њених произвођача. И то је управо оно што нам, када размотамо украсни папир корпоративног пи-ара, цинично поручује „Дизни“ – они дају публици оно што хоће, а она хоће или бездушно и безумно цеђење јефтине носталгије, или да мрзи приче на којима је одрасла. То је разлог што је Оби-Ван Кеноби – блиставо запаковано ништавило ничега – згрнуло продуцентима стотине милиона долара, док је Андор – једна од најинтелигентнијих, уметнички најсавршенијих и најлепше снимљених серија овог века – заборављен практично месец дана након изласка упркос блиставим критикама.

Ира, Хамас и Црвене бригаде – у свемирууу

Холивуд има дугу историју ремек-дела која сунесхваћена у своје време јер су једноставно била исувише субверзивна – на памет одмах падају Ед Вуд Тима Бартона (1994), Борилачки клуб Дејвида Финчера (1999), као и незаобилазни Свемирски војници Пола Верховена(1997). Када су у питању „Звездани ратови“, испоставило се да америчка публика може да прогута да Америка, заправо, није Побуњеничка алијанса, него Галактичка империја, али не може да свари да добри побуњеници итекако могу да раде изузетно мрачне и лоше ствари у својој недвосмисленој борби за слободу.

То је био један од разлога што Одметник-1 – филм из 2016. коме серија Андор претходи – није постао култан упркос несумњиво изванредним критикама. Не само да главни јунаци нису одјахали у залазак сунца (уместо тога, сунце је зашло на њих – буквално), него су двојица од њих – илегалац и диверзант КасијанАндор и харизматични терориста Со Герера – практично са својим првим сценама „прелазили морални хоризонт“ и конституисали се у очима публике као зликовци. У Андору обојица задржавају тај недвосмислени терористички ореол, који опстаје упркос сталном додавању контекста, што је веома неуобичајено за амерички третман популарних негативаца, који се – попут Дарта Вејдера – пре или касније морају свести на потпуно покајаног добрицу.

Овај цинизам и реалполитичкауземљеност побуњеника у Андору представља нешто истински револуционарно и у том смислу скоро невиђено у Холивуду. Тренд коме смо сведочили деценијама био је континуирано „избељивање“ добрих момака и „белих шешира“ у америчким филмовима, до нивоа у коме су постали неподношљиви за гледање. Просечна група „добрих револуционара“ у Холивуду одавно личи на прес-конференцију „Гринписа“ којом председава Грета Тунберг, па никога не треба да изненади што публика све чешће и све више велича управо зликовце у филмовима, које онда студији претварају у још изблајханих хероја, и тако укруг. Ретко се појави неки истински негативац старог кова – попут Џокера у НолановомМрачном витезу (2008), Таноса у Осветницима(2012-2019) или АнтонаЧигура из Нема земље за старце (2007) – који остане неразводњен и необесмишљен, али да се читав револуционарни покрететаблираних „добрих момака“ прикаже свим нијансама историјских „Ире“, „Хамаса“ или „Црвених бригада“ – то у Холивуду не бива.

Зла стара република и лоши добри момци

Притом, уопште није ствар да је реч о некаквом ребрендирању „Звезданих ратова“, у којем Америка хоће да еманципује Империју са којом се, након скоро пет деценија, најзад саживела. Империјалне бирократе и шпијуни приказани су компетентним и бескрупулозним, али истовремено мефистофеловски аморалним отеловљењем „баналности зла“, и тешко да се ико са њима може неиронично идентификовати.

Па опет, ниво макијавелистичке перфидности коју у серији приказује главни координатор побуњеничких ћелијаЛутенРаелможе се поредити само са императором Палпатином, а творци серије публици јасно стављају на знање да је управо та бескрупулозност, хладна калкулисаност и фанатична фокусираност побуњеника стварни разлог њихове победе над злом.

Ако нам је Џорџ Лукас са својом првом трилогијом показао да је Вијетконг Побуњеничка алијанса, а Америка Зла империја, а другом трилогијомдемистифоваои причу о „старој доброј Републици“, Тони Гилрој нам је у Андору демистификовао и „добре побуњенике“, спремајући све нас који смо обраћали пажњу за велики повратак реалполитике, чији смо сведоци у стварном животу. Другим речима, то што је Вијетконг на правој страни историје не значи да та права страна историје није до колена у блату и крви, и да је бити на њој пријатно, удобно и морално ушушкано.

Крај златног стандарда телевизије

Укратко, Андор не само да нам је демистификовао читав низ неистина о „Звезданим ратовима“ – да морају бити инфантилни, да се заснивају на манихејском, црно-белом погледу на свет и да могу да опстају само као јефтина носталгија везана за једне исте ликове и приче – него и читав низ неистинао Холивуду. Амерички сценаристи и продуценти су показали висок ниво техничке компетентности, уметничког талента и занатске изванредности, истовремено развејавши и злобне клевете да Американци „не разумеју историју и политику“.

Истовремено, ова серија представља сведочанство о томе да се високобуџетна фаза „златног доба телевизије“ – оног које је почело са Римом (2005-2007), кулминирало са Игром престола (2011-2019), а неславни крај дочекало са апсурдно скупим Прстеновима моћи (2022-)– полако приводи крају, о чему је отворено говорио и поменути продуцент серије Тони Гилрој. Тржишно оријентисана уметност не пада на страни понуде, него на страни потражње, и телевизија ту пролази кроз исти процес кроз који су већ прошле друге уметности. Наиме, није ствар да данас не постоје сликари који би били у стању да осликају Сикстинску капелу, да компонују раскошну филхармонијску симфонију, или напишу велики, филозофско-историјски роман, проблем је што таква дела не могу да се продају у мери која би оправдала средства, време и труд које је у њих потребно уложити.

И као што људе не занимају млади класични композитори, али пуне концертне дворане да чују Бетовена или Рахмањинова, као што млади књижевници морају да пишу романтичну фантастику упркос томе што су Рат и мир и Јадници и даље бестселери, као што млади сликари морају да измишљају циркуске тачке на инстаграму да би продали своја дела, иако се платнима Леонарда да Винчија и Винсента ван Гога не може прићи од гужве у музејима, тако и „Звездани ратови“ – та велика митологија века глобализма – мора да животари кроз Лука Скајвокера, Дарта Вејдера и Хана Солоа, док се нови садржаји, колико год били зрелији, интелигентнији и уметнички успелији, једноставно не продају толико добро.

Вео Тамне стране је пао

Шта то значи по глобалну културу и уметност? Са једне стране, значи да демографска криза дави креативност – јер све већи број средовечних и старих реафирмише старе приче и стара дела за рачун нове уметности све мањег броја младих. Као и увек у историји, култура са временом окоштава, а етаблирани класици гуше нове таленте као „имитаторе“ и „генеричке копије“, као што се Аполоније са Родоса у IIIвеку пре Христа суочавао са подсмехом што пише о Аргонаутима у старом хексаметру, иако су његови сународници са задовољством читали Хомерове хексаметре из VIIвека. Када се ту дода поплава рачунарски генерисане уметности и пролиферација ефемерне мематске културе, ситуација у култури делује мрачно. Када је учитељ Јода рекао „вео Тамне стране је пао, почели су ратови клонова“, он као да је говорио о модерној уметничкој сцени.

Али не треба бити малодушан – велика уметност и велике приче увек проналазе свој медијум. Хомер и Хесиод, баш као Вергилије, Фердуси, Сервантес или Шекспир, баш као безимени српски гуслари, нису захтевали милијардерске буџете да би створили своја ремек-дела. То што је Андор аномалија за високобуџетну телевизију, не значи да је аномалија за сваки облик модерне уметности, па чак ни за сваки облик комерцијалне уметности. Ових година смо сведоци да су стрип и анимирани филм – поготово кроз изванредна студија у Јапану и Кореји, али свакако и Француској и Америци – и даље живи и здрави, а стрип и анимирани филм су нам дали неке од најбољих прича о „Звезданим ратовима“. На то свакако треба додати и видео-игре, које су одавно показале да су уточиште за читав низ класичних уметника, било да су у питању сликари, композитори, песници, драматурзи, редитељи или глумци.

Укратко, епика и класична драма се и даље ствара, као што се и даље конзумира. Андора стога не треба гледати као некакву лабудову песму Холивуда, него као опипљив доказ да велике приче има ко да пише, али и да има ко да их цени. То је најважније, а да има мајстора за маркетинг који ће наћи начина да то све продају и учине профитабилним, не треба сумњати. Можда баш неће имати овакав буџет, али сигурно ћемо имати прилике да гледамо још серија које су једнако добре као Андор. Штавише, сигурно ћемо имати прилике да их гледамо и у свету „Звезданих ратова“.