Svemirski Hamas u „laissez-faire“ galaksiji – zašto smo već zaboravili seriju Andor?

Nad smrću „Zvezdanih ratova“ se mnogo lamentiralo, najčešće u kontekstu „Diznijevog“ umetanja „vouk agende“ u priče iz Daleke galaksije koje najveći deo zapadne publike (neopravdano) doživljava kao apolitični eskapizam, ali takođe iz konteksta bezdušne komercijalne eksploatacije intelektualne svojine sa ciljem maksimizacije profita u najkraćem roku, posle čega ona može biti napuštena kao planeta Ilum nakon što ju je Imperija preorala površinskim kopovima rudareći kiber-kristale za potrebe Zvezde Smrti. U toj romansiranoj koncepciji, koja podrazumeva da je „bezdušna korporacija preuzela kontrolu nad produhovljenom mitologijom i ubila joj dušu“, međutim, ima nekoliko problema.

Pre svega, „Zvezdani ratovi“ su uvek bili komercijalni rudnik zlata kome je prodaja igračaka bila kudikamo značajnija od kvaliteta scenarija i režije. Drugo, danas nesumnjivo omraženi novi filmovi nisu ni blizu bili toliko omraženi u vreme kada su izašli, već je odnos prema njima među ljubiteljima i kritičarima retroaktivno retuširan. U samo poslednjih pola godine, dečja igrana serija SkeletonCrew dokazala je da „Dizni“ ume da pravi kompetentne „Zvezdane ratove“ koji razumeju dečju razdraganost i čaroliju originala, a Andor je pokazao da umeju da prave remek-dela moderne televizije. Problem je, kako se ispostavilo, bio u tome što su bezdušni marketing menadžeri, izgleda, bili u pravu – to niko neće da gleda.

Tržišno rešenje za laissez-faireGalaksiju

Lepota mitologije „Zvezdanih ratova“ uvek je proizilazila iz ogromne fleksibilnosti svemira u kome se radnja tih priča odigravala – to je istovremeno bio svet beskrajnog tehnološkog napretka i svet čiji je svaki kutak prožet magijom, pa su samim tim u njegovim okvirima mogle da se pričaju bilo kakve priče. Avanturistički roman, ratni ep, gusarski film, vestern, magijski realizam – najčešće međusobno pomešani – bez ikakvih problema su funkcionisali jedni pored drugih, dajući scenaristima, rediteljima i glumcima beskrajnu slobodu.

Jedna od retkih konstanti u tom beskrajnom svemiru filmova, romana, stripova i video-igara bila je sama „Daleka, daleka galaksija“, koja je, uprkos kontinuiranim naporima prvo Galaktičke Republike, a zatim i Galaktičke Imperije, uvek ostajala prostor laissez-faire ekonomije i večite prvobitne akumulacije kapitala – galaksija pirata, švercera, desperadosa, intergalaktičkih kriminalnih kartela i svemirskih ronina. U tom kontekstu, činjenica da je „Dizni“ provalio u taj stari trezor sa blagom kao Indijana DŽons, pljačkajući najvrednije relikvije i uništavajući sve ostalo, na metanivou predstavlja dubinsko razumevanje suštine na kojoj se „Lukasfilmova“ franšiza uvek zasnivala.

Problem sa „tržišnim rešenjima“, međutim, jeste to što tržište očigledno ima svoja ograničenja, a njegova saturacija određenim proizvodom pre ili kasnije dovodi do inflacije i devalvacije, a na kraju i do potpunog zasićenja. Razumevanje tih ograničenja može da pomogne jednoj bezdušnoj i eksploatatorskoj megakorporaciji da maksimizuje svoj profit, ali tržišna logika retko pogoduje kvalitetu robe koja se proizvodi i dostojanstvu njenih proizvođača. I to je upravo ono što nam, kada razmotamo ukrasni papir korporativnog pi-ara, cinično poručuje „Dizni“ – oni daju publici ono što hoće, a ona hoće ili bezdušno i bezumno ceđenje jeftine nostalgije, ili da mrzi priče na kojima je odrasla. To je razlog što je Obi-Van Kenobi – blistavo zapakovano ništavilo ničega – zgrnulo producentima stotine miliona dolara, dok je Andor – jedna od najinteligentnijih, umetnički najsavršenijih i najlepše snimljenih serija ovog veka – zaboravljen praktično mesec dana nakon izlaska uprkos blistavim kritikama.

Ira, Hamas i Crvene brigade – u svemiruuu

Holivud ima dugu istoriju remek-dela koja suneshvaćena u svoje vreme jer su jednostavno bila isuviše subverzivna – na pamet odmah padaju Ed Vud Tima Bartona (1994), Borilački klub Dejvida Finčera (1999), kao i nezaobilazni Svemirski vojnici Pola Verhovena(1997). Kada su u pitanju „Zvezdani ratovi“, ispostavilo se da američka publika može da proguta da Amerika, zapravo, nije Pobunjenička alijansa, nego Galaktička imperija, ali ne može da svari da dobri pobunjenici itekako mogu da rade izuzetno mračne i loše stvari u svojoj nedvosmislenoj borbi za slobodu.

To je bio jedan od razloga što Odmetnik-1 – film iz 2016. kome serija Andor prethodi – nije postao kultan uprkos nesumnjivo izvanrednim kritikama. Ne samo da glavni junaci nisu odjahali u zalazak sunca (umesto toga, sunce je zašlo na njih – bukvalno), nego su dvojica od njih – ilegalac i diverzant KasijanAndor i harizmatični terorista So Gerera – praktično sa svojim prvim scenama „prelazili moralni horizont“ i konstituisali se u očima publike kao zlikovci. U Andoru obojica zadržavaju taj nedvosmisleni teroristički oreol, koji opstaje uprkos stalnom dodavanju konteksta, što je veoma neuobičajeno za američki tretman popularnih negativaca, koji se – poput Darta Vejdera – pre ili kasnije moraju svesti na potpuno pokajanog dobricu.

Ovaj cinizam i realpolitičkauzemljenost pobunjenika u Andoru predstavlja nešto istinski revolucionarno i u tom smislu skoro neviđeno u Holivudu. Trend kome smo svedočili decenijama bio je kontinuirano „izbeljivanje“ dobrih momaka i „belih šešira“ u američkim filmovima, do nivoa u kome su postali nepodnošljivi za gledanje. Prosečna grupa „dobrih revolucionara“ u Holivudu odavno liči na pres-konferenciju „Grinpisa“ kojom predsedava Greta Tunberg, pa nikoga ne treba da iznenadi što publika sve češće i sve više veliča upravo zlikovce u filmovima, koje onda studiji pretvaraju u još izblajhanih heroja, i tako ukrug. Retko se pojavi neki istinski negativac starog kova – poput DŽokera u NolanovomMračnom vitezu (2008), Tanosa u Osvetnicima(2012-2019) ili AntonaČigura iz Nema zemlje za starce (2007) – koji ostane nerazvodnjen i neobesmišljen, ali da se čitav revolucionarni pokretetabliranih „dobrih momaka“ prikaže svim nijansama istorijskih „Ire“, „Hamasa“ ili „Crvenih brigada“ – to u Holivudu ne biva.

Zla stara republika i loši dobri momci

Pritom, uopšte nije stvar da je reč o nekakvom rebrendiranju „Zvezdanih ratova“, u kojem Amerika hoće da emancipuje Imperiju sa kojom se, nakon skoro pet decenija, najzad saživela. Imperijalne birokrate i špijuni prikazani su kompetentnim i beskrupuloznim, ali istovremeno mefistofelovski amoralnim otelovljenjem „banalnosti zla“, i teško da se iko sa njima može neironično identifikovati.

Pa opet, nivo makijavelističke perfidnosti koju u seriji prikazuje glavni koordinator pobunjeničkih ćelijaLutenRaelmože se porediti samo sa imperatorom Palpatinom, a tvorci serije publici jasno stavljaju na znanje da je upravo ta beskrupuloznost, hladna kalkulisanost i fanatična fokusiranost pobunjenika stvarni razlog njihove pobede nad zlom.

Ako nam je DŽordž Lukas sa svojom prvom trilogijom pokazao da je Vijetkong Pobunjenička alijansa, a Amerika Zla imperija, a drugom trilogijomdemistifovaoi priču o „staroj dobroj Republici“, Toni Gilroj nam je u Andoru demistifikovao i „dobre pobunjenike“, spremajući sve nas koji smo obraćali pažnju za veliki povratak realpolitike, čiji smo svedoci u stvarnom životu. Drugim rečima, to što je Vijetkong na pravoj strani istorije ne znači da ta prava strana istorije nije do kolena u blatu i krvi, i da je biti na njoj prijatno, udobno i moralno ušuškano.

Kraj zlatnog standarda televizije

Ukratko, Andor ne samo da nam je demistifikovao čitav niz neistina o „Zvezdanim ratovima“ – da moraju biti infantilni, da se zasnivaju na manihejskom, crno-belom pogledu na svet i da mogu da opstaju samo kao jeftina nostalgija vezana za jedne iste likove i priče – nego i čitav niz neistinao Holivudu. Američki scenaristi i producenti su pokazali visok nivo tehničke kompetentnosti, umetničkog talenta i zanatske izvanrednosti, istovremeno razvejavši i zlobne klevete da Amerikanci „ne razumeju istoriju i politiku“.

Istovremeno, ova serija predstavlja svedočanstvo o tome da se visokobudžetna faza „zlatnog doba televizije“ – onog koje je počelo sa Rimom (2005-2007), kulminiralo sa Igrom prestola (2011-2019), a neslavni kraj dočekalo sa apsurdno skupim Prstenovima moći (2022-)– polako privodi kraju, o čemu je otvoreno govorio i pomenuti producent serije Toni Gilroj. Tržišno orijentisana umetnost ne pada na strani ponude, nego na strani potražnje, i televizija tu prolazi kroz isti proces kroz koji su već prošle druge umetnosti. Naime, nije stvar da danas ne postoje slikari koji bi bili u stanju da oslikaju Sikstinsku kapelu, da komponuju raskošnu filharmonijsku simfoniju, ili napišu veliki, filozofsko-istorijski roman, problem je što takva dela ne mogu da se prodaju u meri koja bi opravdala sredstva, vreme i trud koje je u njih potrebno uložiti.

I kao što ljude ne zanimaju mladi klasični kompozitori, ali pune koncertne dvorane da čuju Betovena ili Rahmanjinova, kao što mladi književnici moraju da pišu romantičnu fantastiku uprkos tome što su Rat i mir i Jadnici i dalje bestseleri, kao što mladi slikari moraju da izmišljaju cirkuske tačke na instagramu da bi prodali svoja dela, iako se platnima Leonarda da Vinčija i Vinsenta van Goga ne može prići od gužve u muzejima, tako i „Zvezdani ratovi“ – ta velika mitologija veka globalizma – mora da životari kroz Luka Skajvokera, Darta Vejdera i Hana Soloa, dok se novi sadržaji, koliko god bili zreliji, inteligentniji i umetnički uspeliji, jednostavno ne prodaju toliko dobro.

Veo Tamne strane je pao

Šta to znači po globalnu kulturu i umetnost? Sa jedne strane, znači da demografska kriza davi kreativnost – jer sve veći broj sredovečnih i starih reafirmiše stare priče i stara dela za račun nove umetnosti sve manjeg broja mladih. Kao i uvek u istoriji, kultura sa vremenom okoštava, a etablirani klasici guše nove talente kao „imitatore“ i „generičke kopije“, kao što se Apolonije sa Rodosa u IIIveku pre Hrista suočavao sa podsmehom što piše o Argonautima u starom heksametru, iako su njegovi sunarodnici sa zadovoljstvom čitali Homerove heksametre iz VIIveka. Kada se tu doda poplava računarski generisane umetnosti i proliferacija efemerne mematske kulture, situacija u kulturi deluje mračno. Kada je učitelj Joda rekao „veo Tamne strane je pao, počeli su ratovi klonova“, on kao da je govorio o modernoj umetničkoj sceni.

Ali ne treba biti malodušan – velika umetnost i velike priče uvek pronalaze svoj medijum. Homer i Hesiod, baš kao Vergilije, Ferdusi, Servantes ili Šekspir, baš kao bezimeni srpski guslari, nisu zahtevali milijarderske budžete da bi stvorili svoja remek-dela. To što je Andor anomalija za visokobudžetnu televiziju, ne znači da je anomalija za svaki oblik moderne umetnosti, pa čak ni za svaki oblik komercijalne umetnosti. Ovih godina smo svedoci da su strip i animirani film – pogotovo kroz izvanredna studija u Japanu i Koreji, ali svakako i Francuskoj i Americi – i dalje živi i zdravi, a strip i animirani film su nam dali neke od najboljih priča o „Zvezdanim ratovima“. Na to svakako treba dodati i video-igre, koje su odavno pokazale da su utočište za čitav niz klasičnih umetnika, bilo da su u pitanju slikari, kompozitori, pesnici, dramaturzi, reditelji ili glumci.

Ukratko, epika i klasična drama se i dalje stvara, kao što se i dalje konzumira. Andora stoga ne treba gledati kao nekakvu labudovu pesmu Holivuda, nego kao opipljiv dokaz da velike priče ima ko da piše, ali i da ima ko da ih ceni. To je najvažnije, a da ima majstora za marketing koji će naći načina da to sve prodaju i učine profitabilnim, ne treba sumnjati. Možda baš neće imati ovakav budžet, ali sigurno ćemo imati prilike da gledamo još serija koje su jednako dobre kao Andor. Štaviše, sigurno ćemo imati prilike da ih gledamo i u svetu „Zvezdanih ratova“.