Културна политика | |||
Бајага као "српски империјални пројекат". Позитивна географија и мека моћ |
недеља, 01. септембар 2024. | |
Када је група Бајага и инструктори обележавала 35 година постојања, одржала је серију концерата у пратњи симфонијског оркестра и хора, потврдивши (као да је од изласка Четири годишња доба 1991. у то било икакве сумње) свој статус класика српске и југословенске рок сцене. Концерт у Центру "Сава" се може преслушати преко Јутјуба и када би некоме ко баш ништа не зна о Бајаги и његовој музици требало објаснити о чему је реч, могла би му се пустити верзија "Римљана" са тог концерта, где се поред наелектрисања у сали може видети транс у који падају чланови оркестра који су добили прилику и част да Момчилу Бајагићу држе позадински акорд у том свечаном тренутку. Свака прича о Бајаги је исповед – људи се присећају где су били и шта су радили када су први пут чули неку песму, или добили у руке неки албум. И тако генерацијама. Четрдесет година након изласка Позитивне географије, Бајагини незаобилазни мегахитови са наизглед лаким мелодијама, које само он може да отпева без фалша и немогућим, апсурдним римама које само он може да спакује у озбиљну песму, и даље представљају сведочанство времена, а његова публика варира од седих, маторих рокера који су се као зрели људи дивили продукцијском лудилу Јахача магле и Продавнице тајни, преко миленијалаца који се куну да је Змај од Ноћаја најбоља Бајагина песма, па све до клинаца који по играоницама скакућу уз Мале слонове као да су јуче изашли на ТикТоку.
Како је то рекао Милош Јовановић у свом култном тексту о Бајагиној дискографији – "Верујем, Не верујем – дефинитивни водич кроз опус Бајаге и инструктора" – Момчило Бајагић је национално благо. И као у случају свих осталих националних блага којима располаже наша сиромашна, али поносита отаџбина – многи су хтели да извуку личну корист тако што ће га јефтино продати, али се испоставило да је то подухват који превазилази њихове ускогруде и ситничаве капацитете. Све политизације Бајаге Након петог октобра Демократска странка покушала је да од песме Што не може нико, можеш ти (настала у мрачно време Милошевићеве диктатуре када су се, јелте, слушали само народњаци) направи неку врсту партијске химне, а од Бајаге неку врсту другосрбијанског контрапункта "примитивној националистичкој Србији" оличеној у Драгачевском сабору, Цеци, Лукасу и, наравно, Бори Чорби (после су схватили да им је за те намене кудикамо погоднија Јелена Карлеуша). Пре тога Милошевићев РТС је током бомбардовања ’99. године сваког дана бесомучно репризирао Где си и Балкан, настојећи тиме да се, ваљда, искупи што те песме није пуштао пола деценије раније, за време догађаја којима су посвећене. За урбане и блазиране Београђане, Бајага је увек био симбол градског шмека из времена када је "овај град бацао светлост далеко", српски традиционалисти ломили су чаше по кафанама у Моје другове (а хипстери уз Вратиће се роде, а опозиционари уз Пада влада,а Македонци уз Песна против малери), русофили су указивали како је Момчило Руским возом и Тамаром пробијао гвоздену завесу у нашим американизованим умовима, југоносталгичари су наглашавали југоинтегративни потенцијал 442 до Београда, хрватски шовинисти су му забрањивали концерте (ваљда због Вукове азбуке из Вуковог видео-буквара из 1992), српски шовинисти су му замерали концерте које му Хрвати нису забранили, студенти филозофије су ломили главе око стварног значења његових апсурдних стихова…
Укратко, певали су га сви – "војници по рововима, лудаци по крововима". И свима је Бајага био природан и свој. И опет је стизао да се појави и на опозиционим протестима и на државним концертима против бомбардовања, и у кафани, и у филхармонији, и да направи рекламу за кафу, и да пише за Чолу, и да пева са Биковићем, па да опет нико не може да му каже да се продао, нити ико може на њега да се наљути. Бајага и инструктори представљају културни феномен који трансцендира оквире културе из које је потекао, а да истовремено остаје потпуно локалан. Бајага није Кустурица, чији су филмови и музика неупоредиво вољенији на другим меридијанима него код куће, он није Бреговић, који је своју културу комодификовао и ушећерио за потребе стране публике, а поготово није налик на оне безбројне несхваћене геније који сваке године ритуално напуштају Србију да би тезгарили по Западу играјући искривљене стереотипе о Русима за потребе англофоне публике. Бајага је правио искривљене стереотипе о Русима за потребе србофоне публике – из српске визуре и на основу потреба српске културе. И тиме је ширио љубав, а не хладноратовске пизме и пропаганду. Сентименталне границе позитивне географије Да ли то значи да је Бајага "грађанин света", изданак космополитске, глобалне елите и токсичне глобалистичке антикултуре коју гледамо на сваком кораку? Не може бити даље од тога! Као феномен који настаје у време када је западни карго култ био на врхунцу у Југославији, Бајага је – баш као према свим тим безименим девојкама које "као нису знале да их готиви", због којих "мора да пије да заборави", и које "немају појма колико му значе" – према културним диктатима глобализма био благонаклоно равнодушан. Ако погледамо границе његове "позитивне географије", видећемо да је она строго везана за евроазијски културни простор и Глобални југ ("Берлин са Берлинцима", "Харков, Гомељ, Лењинград", "пуста ливада у Јужној Азији" и "негде доле, северојужно од Бразила"), и мада су његове "географске" (а и остале) песме озлоглашене по материјалним нетачностима, не може се спорити да су оне допринеле стварању једног паралелног осећаја "припадања свемиру" који трансцендира западно колонијално посредовање. Чак и када је перпетуирао окциденталистичке стереотипе, Бајага је био аутентичан, локалан, човек "јужњачког нервног система", "тотално неразумљив за цео свет", инаџијски уверен да "звона звоне за шампионе". То је један од разлога што се Бајага и инструктори не могу просто посматрати као један од бројних изданака новог таласа. У питању је суптилна разлика – његов бенд осамдесетих јесте био на врхунцу популарности, он јесте био синоним београдског шмекерлука и "светскости", али за разлику од великог броја колега (част изузецима!), његова "светскост" није била провинцијална. Немогућа градска култура чијем је настанку кумовао, а која ће тек деценијама касније бити призната као легитиман културни феномен – фузија кафане и дискотеке, балканског романтичног мачизма и западне блазираности, разуздане словенске космичке емпатије и строгог бонтона европске буржоазије, "жито са шлагом", како је то звао покојни Момо Капор – била је једнако парадоксална и апсурдна као и његове песме. На први поглед све је банално, просто, чак и вулгарно, али када се мало послуша и замисли – дешава се магија. Ушће, 31. август 2024. Свет "позитивне географије" тако одражава управо ону велику илузију у коју су Срби (и добар део света) поверовали након пада Берлинског зида – да ће све поделе бити превазиђене између Неве и Сене и да ће све "звучати као Бетовенова Девета" (или "као Чајковски, 1812"). А када нам је новостворени свет грубо и безобзирно угасио светла, Бајага је показао да је Београд и даље "страшно велик град (у коме нема разлога да будеш сам)", у коме се и даље свира "музика на струју", а ако неко баш и хоће да прати "америчку естраду" – може преко сателита. И пошто се Глобално село показало као симулакрум, ми смо наставили да градимо своје сопствене мостове са светом из свог локалног села. Било би претерано рећи да нам је те мостове правио Бајага – упркос популарности и обрадама песама некако увек на оним истим меридијанима које је опевао у својим стиховима – али је зато свакако истина да је он сведочио о нашој, српској потреби да – свемир чује немир. О дометима српског империјализма
У тој упорности и непомућености Бајаге и инструктора који су ремек-дела српског (sic!) попа једнако стварали у условима максималног југословенског прозападног трипа, под комунистима и националистима, испод спољног зида санкција, усред ужаса транзиције и у време настанка мулитиполарног света, на површину испливава неухватљив, али важан појам српске меке моћи. "Мека моћ" је појам једнако несхваћен глобално и међу самим Србима и под њим се пречесто подразумева способност насилног наметања сопствених пропагандних наратива спољашњем свету. Али мека моћ ништа не намеће, она је спонтана, шири се осмозом и успоставља мостове емпатије чак и према културном центру који је политички неприхватљив, или чак презрен. И ту долазимо до самог чворишта проблема: чију меку моћ представља Бајага? Урбаног Београда? Србије, српског језика и српске поетике? Покојне Југославије и југоносталгије? Одговор је – да. Бајага је бард српског народа, а српски народ је, није тешко приметити, прилично идеолошки, културно и политички слуђен. Срби су и сами мало урбани Београђани, мало ватрени Балканци, мало традиционални романтичари, мало необуздани прогресивци, мало југословенски националисти, мало српски либерали, мало рокенрол и панк, мало турбо-фолк – али опет знају шта воле ("песме и вина и да нас чува Бог"), шта не воле ("зиму") и прилично се добро оријентишу "између моћних сила Добра и Зла". И у свему томе представљају један моћан регионални центар културне теже. Оличен, између осталог – у Бајаги. Овде вреди поменути да се Бајага као носилац "српске меке моћи" често помиње у пару са Ђорђем Балашевићем, понајвише због тога што њих двојица нису табу у Хрватској (која, као што добро знамо, воли и Бору, и Цецу, и Брену, и Цанета, и Мими Мерцедез, али неће да призна). Али док Балашевић и са својом поетиком и својом сентименталном географијом духовно обитава унутар граница фантомске Аустроугарске, Бајага музички опслужује српски духовни простор и међу рубним националним идентитетима промовише српски поглед на свет – са све југоносталгијом, окцидентализмом и београдским локалпатриотизмом, али и са русофилијом, евроазијством, глобалним јужњаштвом, слободарском пргавошћу и – самоувереношћу, аутизмом, па и ароганцијом карактеристичном за империјалне народе. Бајага је управо рапсод српског империјализма, који цели простор "од планина са истока до оштрих морских хридина" доживљава као интимно и културно свој, што му једнако не могу опростити ни хрватски, ни српски националисти. Све је више Римљана Овај текст смо почели Римљанима, па је ред да њима и завршимо. Као што је лепо приметио Милош Јовановић у горе поменутом тексту за српске (империјалне) читанке, Римљани су песма коју свако тумачи како хоће и она свакоме на то даје право. У зависности од тога да ли припадате тзв. првој или тзв. другој Србији, Рим је Србија или Југославија, а "јужна племена ратничка" су или злонамерни албански иредентисти, или управо српски националисти који су својим "јужњачким нервним системом" срушили идиличну Аустроугарску, чуј мене Аустроугарску, Југославију. Ушће, 31. август 2024.
Шта год Бајага хтео да каже – а као сваки добар приповедач, све ове деценије нам је допуштао да се сами определимо како да тумачимо песму – Римљани су песма која погађа нерв народа који је на сцену модерне европске историје закорачио певајући и гуслајући о изгубљеном Царству. Непостојеће, есхатолошко Царство представљало је културни оквир за "Србе све и свуда" током два века политичке борбе и културног препорода, и ако је његов циљ био успостављање аутохтоног политичког и културног центра на Балкану – онда су Бајага и инструктори круна тог процеса. Уосталом, приметићете да он не пева о варварима који на Рим надиру са севера, већ управо са југа – одакле је срушено оно Царство које Срби никада нису преболели. А да га још нису преболели, потврђују и сузе публике и оркестра у дворани Центра "Сава" пре пет година. Бајагине песме су препознатљиве по свом позитивном набоју и ведрини ("страшно мрзи депресивне крајеве"), али Римљани су били једна од оних са суморним и меланхоличним тоном. То је зато што Бајага, колико год био велик, није био имун на "думерско" и катастрофистичко расположење епохе. Најновији концерт на Ушћу, баш као и овај од пре пет година у Центру "Сава", баш као и сви до сада, показују да се ипак преварио. Варвара, додуше, има – али све је више Римљана. |