За и против Трампа или шта су нама Венецуела и Иран

Иако конвенционална мудрост тврди да би наклоност према личностима политичара требало да буде секундарна у односу на питање избора политичке идеологије, питање односа према Доналду Трампу – у Србији ништа мање него у било којој другој земљи света – кристалише се као централна политичка тема, која трансцендира уобичајене линије поделе и прескаче у великој мери забетониране идеолошке барикаде. Упркос огорченој борби између присталица режима и опозиције, питање односа према „трампизму“ – тој мајци свих постмодерних политика – једноставно не прати постојеће раседе у српској јавности, што га чини занимљивим начином да се актуелни револуционарни клинч сагледа из другог угла.

Три перспективе на Трампову Америку

Српски однос према Трампу и политици коју води у свом другом (трамповски пуристи би рекли „трећем“) мандату може се пратити кроз тротакт класичне хегелијанске дијалектике. Хегеловску тезу нам дају традиционално конзервативни Срби који на егзистенцијалном нивоу презиру клинтонистичку кабалу у Вашингтону и леминге који слепо корачају за њом у Европској унији, а који су склони да у Трамповом повратку виде „оно што се рекламира на кутији“ – повратак Америке старој слави и моралном угледу „бастиона слободе“ за који се сама била прогласила током Хладног рата, и у шта су свесрдно поверовале партијске елите некадашњег Источног блока.

Невезано за то да ли је неко српски конзервативац, социјалиста или либерал, неко у Трамповој политици види стезање обруча око Русије кроз агресивно санкционисање свих земаља које са њом економски сарађују (па тако и нас), неко заверенички намигује показујући прстом према „Аљасци“, и уверавајући нас да је Доналдов „Нови свет“ упркос антируским потезима на крају компатибилан са циљевима СВО у Украјини

Са антитезом примарно наступа либерална елита која управља Србијом, поводећи се за медијима демократског естаблишмента и њиховим клоновима у Европи и Србији (а то је практично цели медијски мејнстрим). Они у новом Трамповом империјализму виде застрањивање Метрополе у политичку некоректност и напуштање моралне вертикале која им је била саморазумљива све до одсудног 5. новембра 2024. године, што је Међународну заједницу™ оставило без вође и финансијера, док прети да целу планету отклиже у пакао национализма, конфликта и санкције на начин на који је то Слободан Милошевић учинио са радосним југословенским Штрумпф-селом деведесетих.

Овде две слике, међутим, не кореспондирају са бинарном поделом на тзв. „Прву“ и „Другу Србију“, што се најбоље види када се исти феномен, уместо из идеолошке, сагледа из економске и геополитичке перспективе. Наиме, невезано за идеолошко одобравање или саблажњавање, заступници тезе и антитезе се разликују по проценама у којој мери је Трампова цезаристичка, неомонроовска, односно неоимперијална политика заиста добра по саму Америку – док једни виде Великог Доналда како на наше очи јача Америку, чинећи је геополитички и економски моћнијом него што је икада била, други виде кловновско батргање оцвале ријалити звезде која шибицари са преосталом колонијалном инерцијом како би својој пропалој хегемонији купио још пар година привидног глобалног ауторитета. Однос Трампа према Русији је такође добар лакмус-папир. Невезано за то да ли је неко српски конзервативац, социјалиста или либерал, неко у Трамповој политици види стезање обруча око Русије кроз агресивно санкционисање свих земаља које са њом економски сарађују (па тако и нас), неко заверенички намигује показујући прстом према „Аљасци“, и уверавајући нас да је Доналдов „Нови свет“ упркос антируским потезима на крају компатибилан са циљевима СВО у Украјини.

Најзанимљивији су, међутим, заступници хегелијанске синтезе, који се на српској политичкој сцени могу наћи на свим крајевима политичког спектра. Ово становиште подразумева да трампизам није симптом пропасти Америке, да нова, силеџијска политика заиста помаже да се за рачун колонија посрнула америчка економија дигне на ноге, а одбацивање глобализма представља знак свести да се дошло до ћорсокака, али да ће коначни ефекат бити исти – Америка ће бити сведена са глобалне на регионалну силу, а ту је чека дуги процес даље декаденције, разградње и чак унутрашње дисолуције. Простије речено, Америка заиста јесте „никад јача“, али ће упркос томе неизоставно да пропадне, у најмању руку као глобална империја, а можда чак и као држава.

За или против Трампа?

Упркос кукавном захваљивању српског режима Вашингтону за „прекидање стратешког дијалога са Приштином“, етничко чишћење Срба и системско уништавање преосталих српских институција на КиМ се наставља, а у условима у којим су Американци спремни да киднапују политичке лидере који им се не допадају, тешко је рећи да „косовске“ власти немају њихов благослов и допуштење за оно што раде

Ако је на дескриптивном плану однос српске јавности према Трамповој новој америчкој империји толико шаролик, шта тек рећи за нормативни план? Питање „да ли Србија треба да буде савезник или противник Трампове Америке“ је вероватно централно политичко питање српске јавности у овом тренутку и одговор на њега тек трансцендира постојеће линије разграничења на политичкој сцени. Ово је недавно испливало на површину када су режимски и опозициони медији дували у исту тикву по питању Генералштаба, да би цели пројекат пропао зато што је постојао консензус о том питању међу грађанима са обе стране политичког рова.

Од почетка 2026. године, као и добрим делом 2025., питање српског односа према Трампу подразумевало је формулисање српског става према конкретним империјалистичким потезима нове администрације. Било је већ много речи о троловском ликовању са којим се српска јавност односи према мукама на којим се нашла Краљевина Данска (и Европска унија са њом) око питања Гренланда. По питању Израела и Палестине српско друштво је мање-више подељено колико и било која друга (источно)европска земља, а тешко је бранити став да је америчка антируска и антикинеска политика нешто што одговара националним интересима Србије. О Косову да и не говоримо – упркос кукавном захваљивању српског режима Вашингтону за „прекидање стратешког дијалога са Приштином“, етничко чишћење Срба и системско уништавање преосталих српских институција на КиМ се наставља, а у условима у којим су Американци спремни да киднапују политичке лидере који им се не допадају, тешко је рећи да „косовске“ власти немају њихов благослов и допуштење за оно што раде.

Компатибилност „Доналдове визије“ за свет са интересима српског народа се зато у српској јавности доказује на примерима где Американци сматрају да могу лакше да нас залуде и преведу на своју воденицу. Поред агресивне кампање против руских и кинеских компанија, поред трагикомичног ципеларења верних европских слуга који су сузних очију неверицу над оним што им се дешава смењивали кукавним захваљивањем господару што је у кажњавању благонаклон, америчка пропаганда фокусирала се активно на клеветање „исламистичког“ Ирана и „комуњарске“ Венецуеле. Играло се на горко искуство које Срби имају и са исламизмом (од кога су наши сународници страдали у БиХ и на КиМ), и са комунистима (чија нас деца данас предводе на нашем безалтернативном европском путу). Такође, амерички печат на овим садржајима најлакше се препознавао по чињеници да су се они потпуно равноправно и регуларно појављивали како у режимским, тако и у опозиционим медијима – уз једва приметне козметичке и уредничке разлике.

Земље које нису признале Косово

На прву лопту, Срби имају једноставан спољнополитички тест на основу кога процењују ко им је (већи) пријатељ, а ко непријатељ на глобалној сцени – довољно је погледати да ли је та конкретна земља признала независност самопроглашене „Републике Косово“ и како се односила према неоколонијалној политици растурања Југославије

Како, дакле, Срби треба да се поставе према америчкој империјалној политици у Венецуели и Ирану? Да ли оно мало солидарности и спољнополитичког ауторитета које још увек имамо треба да понудимо земљама и народима који су изложени истој врсти геополитичког насиља које је на нама тестирано, развијено и усавршено, или треба да понудимо грану маслине „Ђури који нас је тукао“ и на тај начин заложимо свој образ да бисмо свет убедили да то „није више онај исти Ђура“? Пре две године све је било лако – и иранска „Осовина отпора“, и венецуелански „боливарски социјалисти“, и маргинализована америчка МАГА-сиротиња били су на истој страни барикаде наспрам обесне и охоле глобалистичке врхушке у Вашингтону, Лондону, Бриселу и Берлину, која нам је прописивала шта смемо да једемо, шта смемо да возимо, како смемо да васпитавамо децу и када смемо да излазимо из куће. И међувремену су ствари постале – компликоване.

На прву лопту, Срби имају једноставан спољнополитички тест на основу кога процењују ко им је (већи) пријатељ, а ко непријатељ на глобалној сцени – довољно је погледати да ли је та конкретна земља признала независност самопроглашене „Републике Косово“ и како се односила према неоколонијалној политици растурања Југославије. Из те перспективе нема дилеме – ни Венецуела, ни Иран нису признали „Косово“, нити су иједним гестом указали на спремност да то учине. Са друге стране, иако су појединачни чланови новог америчког естаблишмента оштро критиковали ранију америчку политику према Србима, досад нисмо имали ниједан реалан гест који би указивао на спремност, или бар добру вољу да се та политика промени. То се, узгред буди речено, односи и на политику Краљевине Данске, која ових дана на све стране јауче о повредама међународног права и неповредивости граница суверених држава, али јој не пада на памет да своју новостечену принципијелност докаже повлачењем признања „Косова“ – између осталог и зато, што неће додатно да антагонизују Трампову „бољу, љепшу и старију“ Америку.

Наравно, ни амерички пропагандисти у Србији нису наивни и знају на шта могу, а на шта не могу да играју у српској јавности, па смо тако током прошле године имали серије чланака, што у прорежимским, што у опозиционим медијима, усмереним на клеветање Исламске Републике Иран, која је одједном и преко ноћи постала највећи извозник исламиста на ратиште у Босни '92-’95., и једина земља која је 2024. године гласала за озлоглашену Резолуцију Генералне скупштине УН о Сребреници (у тим истим медијима се никада не помиње, рецимо, улога Немачке у ратовима ’91-95., нити у доношењу те исте Резолуције). Са Венецуелом је прича нешто другачија – ту се обично прича о „комунистичком режиму који је упропастио земљу“ и који је „сам крив за све што му се дешава“, као да је Венецуела пре Чавеза била идилична земља богатства и равноправности, и као да практично четврт века није била изложена притисцима, санкцијама и хибридном рату у који су САД уливале милијарде долара.

Шта нас брига за комуњару који је упропастио своју земљу?

Како ови механизми скретања пажње и пропагандног условљавања функционишу, могли смо да гледамо уживо почетком јануара, након шокантне војне операције америчке морнарице и обавештајних служби, током које су из Каракаса отети председник Николас Мадуро и његова супруга Силија Флорес

Како ови механизми скретања пажње и пропагандног условљавања функционишу, могли смо да гледамо уживо почетком јануара, након шокантне војне операције америчке морнарице и обавештајних служби, током које су из Каракаса отети председник Николас Мадуро и његова супруга Силија Флорес. Све је, као и обично почело са релативизацијама – операција током које је убијено најмање 80 људи, махом цивила, представљена је као „спектакуларна бескрвна демонстрација силе“ (сетимо се да је наводно убиство 37 људи на пијаци Маркале било довољно да започне вишенедељна кампања бомбардовања Републике Српске 1995. год., док је званични повод за бомбардовање СРЈ 1999. год. било наводно убиство двадесетак албанских цивила у Рачку), а српски медији и друштвене мреже били су сатурирани подсмешљивим коментарима на рачун кукавичке и неспособне венецуеланске војске која „не може да обори један хеликоптер“.

Није спорно, наравно, да су Американци ’99. године крстарећим ракетама месецима неуспешно покушавали да убију председника Југославије Слободана Милошевића, нити да, упркос пуној колаборацији државних органа БиХ и Србије, хеликоптери и „Делта снаге“ нису могле да се дочепају Радована Караџића и Ратка Младића добрих десетак година, али исто тако стоји чињеница да Венецуела издржава пуни удар америчких санкција већ 26 година, док је Србија у најбољем случају (ако не рачунамо све оне године када је Милошевић био „фактор мира и стабилности на Балкану“) под њима поживела свега девет година које нас дан-данас трауматизују.

Али ништа од тога није кључно. Основни проблем је исти као и увек – замена жртве за џелата и пребацивање у најбољој англосаксонској традицији одговорности на „девојку која је носила кратку сукњу“. Сигурно се сећате колико су нас упорно убеђивали да смо се деведесетих година самоизоловали, односно да смо спиралу насиља и социјалне деградације сами изазвали својим националистичким тежњама. Тако је и Венецуела „сама крива“ што је „пустила комуњаре да завладају“, а није попут, како се испоставља, најдалековидијег државника нашег времена, Ким Џонг Уна, обезбедила инструменте нуклеарног одвраћања који су неопходни једини гарант да ће се њени политички избори поштовати на међународној арени. Притом се нико не пита да ли су баш Срби позвани да одлучују о социополитичком уређењу латиноамеричких држава, па чак и да јесмо – да ли се од нас тражи да предложимо боливарској браћи увид у своје политичко искуство, или само да навијамо за Американце док Венецуели раде нешто што су већ урадили нама?

Шта је нама Симон Боливар

У свему томе не треба заборавити да везе Срба са Венецуелом никако нису провизорне и да оне сежу знатно дубље од чињенице да се и једни, и други културолошки сматрамо делом „Глобалног југа“. Није случајно Иво Андрић био фасциниран ликом и делом Симона Боливара, о коме је 1930. год. – на стогодишњицу његове смрти – у Српском књижевном гласнику објавио подужи есеј, и то у време када је краљ Александар Карађорђевић, позивајући се у великој мери на боливарске аргументе, кроз личну диктатуру настојао на силу да слепи дивергентне народе и културе у јединствену и моћну државу, чији би главни задатак био борба против империјализама других европских земаља и равноправан статус са великим играчима на континенту. Александрова Југославија је потрајала дуже од Боливарове Велике Колумбије, али обе су оставиле много трага, пре свега на имагинацији и политичкој култури народа који су им некада припадали, и обе су постале плен за империјалне силе које једноставно нису трпеле конкуренцију.

Наравно, поређење Боливара са Александром никако не би било фер према великом револуционару, будући да Ујединитељ нема ни близу онакву популарност на Балкану коју у екваторијалним деловима Латинске Америке има Ослободилац. Ако бисмо Боливара поредили са неким из наше историје, то би могао бити само Карађорђе – онај који жртвује и живот, и породицу, и лично благостање да би свом народу изборио заветовану слободу, онога који представља доносиоца истински прогресивних историјских стихија као што су еманципација робова и политичка једнакост, али и онога који је у оквирима мултиетничке неовизантијске Хетерије сањао обнову изгубљеног Царства цара Душана и Константина Драгаша на принципима Француске револуције.

У том контексту, венецуелански отпор америчкој хегемонији, баш као ни српски пре њега, није никако био ствар историјске случајности и насумичног бацања коцке, већ последица завета слободе које у својим срцима носе припадници оба народа (и „сви који се тако осећају“). А та слобода није апстрактна и бирократизована „слобода кретања људи, робе и капитала“ у коју се заклињу европски либерали док комадају Африку и Југоисточну Азију као славску погачу, та слобода је борба за ослобођење од споља наметнутог ропства и протеривање окупатора са земље која му не припада, а коју је прогласио за своју.

Иран и ми – улога моје породице у исламској револуцији

Ако су ове паралеле са Венецуелом мање-више недвосмислене, а културне сличности и политичке судбине довољно очигледне чак и оним Србима који се не интересују за детаље светске историје, српске симпатије према Ирану представљају кудикамо већу загонетку. А немојте се заваравати – симпатије према Ирану међу Србима постоје, и оне далеко превазилазе оквире левичарског фетишизовања Хомеинија које се може пронаћи међу академским круговима на Западу.

А немојте се заваравати – симпатије према Ирану међу Србима постоје, и оне далеко превазилазе оквире левичарског фетишизовања Хомеинија које се може пронаћи међу академским круговима на Западу

Да су ове симпатије реалне и да су довољно распрострањене међу ширим српским становништвом најбоље сведоче већ поменуте клеветничке кампање које су се у више наврата стихијски водиле против Исламске Републике у српским таблоидима, а које смо већ поменули. Притом су се лицитације бројем иранских добровољаца у Алијиној АРБиХ и набрајања злочина које су ове исламистичке снаге починиле веома индикативно појавиле у медијима након, а не пре израелско-америчке агресије на Иран. Солидарност према народу који је мета америчких бомби и ракета – без обзира да ли долазе из Хаифе или из „Дијего Гарсије“ – међу Србима је очигледно била превише велика да би се препустила самој себи, па смо тако били сведоци веома непријатног кризног пи-ара који је одговорност за исламистичке злочине у БиХ и на Космету пребацивао на Иран, уместо на глобалну империју која је исламистичке терористе радикализовала, наоружавала, обучавала и користила као оружје практично од времена „Велике игре“ у Средњој Азији.

Такође, просечан Србин нема никакве илузије да за будућност и благостање његове земље државе-чланице БРИКС+ углавном представљају партнере и развојне прилике, ако не и потпуно отворене савезнике, док државе-чланице НАТО листом представљају неприкривене непријатеље који раде на политичком, економском и духовном уништењу Србије и српских земаља

Али одакле српска наклоност према Ирану? На први поглед, у питању је још једна непринципијелна, случајна и ситуациона подршка страној земљи која се стицајем околности нашла на истој страни историје као и Срби. Нашем народу, фолклорно заинтересованом за све кризне тачке на планети, никако није промакло ко је наоружавао Русију дроновима и ракетама у време када су сви наши стратешки партнери – из Америке, Европске уније и Турске – засипали Украјину најмодернијим оружјем, информативном и логистичком подршком. Такође, просечан Србин нема никакве илузије да за будућност и благостање његове земље државе-чланице БРИКС+ углавном представљају партнере и развојне прилике, ако не и потпуно отворене савезнике, док државе-чланице НАТО листом представљају неприкривене непријатеље који раде на политичком, економском и духовном уништењу Србије и српских земаља. Али као и у случају Венецуеле, везе и паралеле са Ираном иду дубље од чињенице да је чувена Техеранска конференција, на којој је, између осталог, одлучена и послератна судбина Југославије као идеолошког кондоминијума Западног и Источног блока, спроведена док је сам Иран био под војном окупацијом Савезника.

Иран као „алтернативни модел развоја“

Ове паралеле најлакше се могу илустровати ако погледамо Иран и Југославију средином шездесетих година прошлог века. У питању су биле земље које су културолошки биле изразито вестернизоване, демографски су имале сличан број становника, биле су на сличном степену развоја, политички су биле под контролом прозападне персоналне диктатуре сличног колорита, и располагале су са сличним регионалним политичким утицајем као било која друга држава средње величине. У то време, међутим, Југославија одлучује да пође у потпуности западним путем субјективистичке и потрошачке културе, духовног и политичког потчињавања Западу, и некритичког прихватања идеологије Вашингтонског консензуса. Иран, међутим, полази путем отпора и аутохтоне културне револуције, која их практично 40 година ставља под најокрутније санкције и међународну изолацију под којима се може наћи једна земља, док западни хегемони бацају на њих библијске пошасти као што су поменути радикални исламисти, до зуба наоружани режим Садама Хусеина, као и редовни таласи обојених револуција свих могућих боја и предзнака.

И који је резултат ове две трајекторије развоја? Југославија је распарчана на пет трагикомичних државица и још два међународна протектората који сви скупа не могу да се усагласе ни око чега осим око слугерањства према западним колонијалним господарима и свемоћним „страним инвеститорима“, демографски је у питању један од региона са највећим губитком становништва на свету, економски је у питању колонија Европске уније која на то тржиште пласира своју неквалитетну робу по вишеструко већим ценама од конкуренције, док европске структуре и НВО пишу законе и доносе регулативне акте за све ове државице и парадржавице које су се тако недавно избориле за своју „независност“.

Наспрам њих, Иран је земља која је учетворостручила своје становништво за рачун раста средње класе и домаће индустрије, која упркос 40 година санкција не живи битно лошије од америчких савезника са којима се граничи, земља која производи своје аутомобиле и технику, која сама развија своју нуклеарну енергетику и ракетне системе (који су међу најнапреднијим на свету, узгред буди речено). Или, ако хоћете из перспективе која увек импонује традиционално борбеним Србима – у питању је држава која је само у 2025. години ракетама гађала три различите нуклеарне силе (Пакистан, Израел, и базу САД у Катару) и натерала их да са њом склопе мир, истовремено настављајући да оружјем снабдева Русију, нафтом и гасом Кину, и чак да отвори фабрику својих дронова у самој Боливарској Републици Венецуели.

Срби и (не)обојене револуције

Али ако просечан Србин осећа солидарност према режимима Николаса Мадура или ајатолаха Хамнеија, онда то није зато што они личе на политички систем у Србији, негу управо зато што не личе. Срби у овим земљама не виде кукавну и колонизовану модерну Србију, него колико-толико слободну и суверену СРЈ 2000. године

Паралеле Србије са Венецуелом и Ираном у овом тексту само су овлаш дотакнуте, али пре краја свакако треба да се дотакнемо најделикатније теме која повезује ове три државе – у све три су у току политичке револуције са различитим степенима умешаности западних обавештајних структура. Пре него што се читаоци наљуте, мало појашњење – политичка побуна која траје дуже од годину дана у Србији има све спољне карактеристике обојене револуције (симболичке акције отпора, масовни мирни протести, систематско поткопавање ауторитета режима и сл.), једино што ситуацију у Србији разликује од ситуације у Венецуели и Ирану јесте што је српски режим већ лојалан западном хегемону, па самим тим и није прокламована мета на начин на који је то случај са боливарским социјализмом, односно иранском теократијом. Док Марија Мачадо добија Нобелову награду за мир призивајући хуманитарну интервенцију у сопственој земљи, а Реза Пахлави Јуниор позива „свој народ“ да се дигне на оружје против мрских мула у Техерану, српске Марије Мачадо иду горе-доле дезоријентисане покушавајући да ухвате сигнал „Старлинка“, док српски Реза Пахлави рекламира биткоине и старе народне занате.

То не значи да се одређени елементи револуционарне иконографије који су тестирани у Београду и Новом Саду сада не примењују у Каракасу, Техерану, па и у Минеаполису, јер глобалне револуције, колико год их ми систематизовали, никада нису потпуно контролисани и идеолошки чисти процеси. И нема сумње да српски грађанисти сва четири режима – српски, венецуелански, ирански и амерички – стављају у исти моралистички кош. Али ако просечан Србин осећа солидарност према режимима Николаса Мадура или ајатолаха Хамнеија, онда то није зато што они личе на политички систем у Србији, негу управо зато што не личе. Срби у овим земљама не виде кукавну и колонизовану модерну Србију, него колико-толико слободну и суверену СРЈ 2000. године.

И ова оцена је потпуно верна, јер је очигледно да, како размере револуционарног инжењеринга, тако и зле намере америчких хегемона, у Венецуели и Ирану много више личе на пројекат који је спроведен у дело у Југославији, него на актуелни сукоб две фракције еврофанатичних либерала који гледамо у Србији. Поред симпатичне и сигурно оправдано фрустриране омладине по иранским градовима, на сцени су очигледно и ћелије исламских терориста, и спавачи Мосада, и професионалне банде провокатора. Сви су они ту да се постарају да на улицама лете главе и потече крв. Што се Венецуеле тиче, Трамп је већ прогласио себе за председника, а Марка Рубија за вицекраља, а укотвљавање бродова духовних наследника „Јунајтид фрута“ и „Стандард ојла“ очекује се сваког дана. Притом не треба никако заборавити да су демонстрације у Минеаполису део истог процеса и сведочанство да је Империја, ако је права, у стању да истовремено води грађански рат и гуши побуне у колонијама.

Ког су гује јеле – морално бреме Србије

Без сумње, један део Срба није у стању да погледа на ова различита револуционарна гибања и различите геополитичке процесе на различитим меридијанима, а да не буде заведен културолошким разликама које произилазе из различитих социјалних стандарда, а они опет од баналне географске чињенице да Србија припада Другом, а Венецуела и Иран (и читави квартови Минеаполиса) – Трећем свету

Без сумње, један део Срба није у стању да погледа на ова различита револуционарна гибања и различите геополитичке процесе на различитим меридијанима, а да не буде заведен културолошким разликама које произилазе из различитих социјалних стандарда, а они опет од баналне географске чињенице да Србија припада Другом, а Венецуела и Иран (и читави квартови Минеаполиса) – Трећем свету. Добро ситуиран Србин може лако остати под утиском да га се жртве и борба за слободу далеких народа ни на који начин не тиче, и да је његов задатак само да „њему и његовој породици буде боље из године у годину“. То нас лако одводи на заводљиву тему раста фамозног Џи-ди-пија, практично домаћи терен Председника Свих Нас. Наравно, сократовци, или, ако хоћете, хегелијанци међу нама могу да кажу да има различитих врста „бољитка“, и да нас могућност да себи приуштимо авионску карту до неке луксузне локације на Блиском истоку (оне су нешто нарочито популарне у последње време) не чини нужно бољим људима, нити здравијим друштвом. Јер друштва се не мере материјалним благом својих грађана, него њиховим изгледима за будућност. А изгледи за будућност, истини за вољу, тренутно нису ништа више тмурни Латиноамериканцима и Персијанцима, него што су Србима или Американцима.

Зато је у овој причи много више битно како се постављамо према својој стварности од тога да ли реално можемо на ту стварност да утичемо. Срби данас свакако немају ни војне, ни демографске, ни економске снаге да шаљу добровољце да уједињују Боливарову Велику Колумбију, нити да праве радионице у којима ће младим Иранцима да објашњавају разлике између Мосадиковог и шаховог режима. Оно што ми можемо, и што представља нашу моралну обавезу, јесте да сведочимо неправди коју на наше очи наши геополитички непријатељи чине другим народима и државама света оним истим инструментима силе које су претходно тестирали, развили и усавршили на нама. Ако немамо снаге за геополитички отпор, онда бар треба да говоримо истину о процесима које препознајемо и разумемо боље од других. И да – чак и када се неправда чини чланицама Европске уније и НАТО, које су се према страдању Србије односиле са хладнокрвном незаинтересованошћу и које су чак пристале да буду саучеснице у злочину чија су Срби били жртва.

Без обзира да ли смо српски империјалисти или српски антиимперијалисти – наш однос према Америци мора бити исти – рушење њене хегемоније представља наш политички задатак, колико год оправданих симпатија имали према овој или оној социјалној или политичкој групи у самој САД

Без обзира да ли смо српски империјалисти или српски антиимперијалисти – наш однос према Америци мора бити исти – рушење њене хегемоније представља наш политички задатак, колико год оправданих симпатија имали према овој или оној социјалној или политичкој групи у самој САД. А будући да Америка у овој најновијој империјалистичкој итерацији веома перфидно игра и на хришћанску карту (у оној мери у којој се Доналд Трамп, Илон Маск или Питер Тил могу назвати „хришћанима“), нека буде речено и ово: ако себе сматрамо за православце и народ Косовског завета, онда је наш задатак да увек и свуда сведочимо правду, чак и када то значи да треба да се сврстамо на страну муслимана и комуниста уместо да се стајемо у фаланге неоколонијалиста који хришћанство изједначавају са оним DeusvultДандолових крсташа у Цариграду и Великог инквизитора Фјодора Достојевског. Ако смо слаби, не треба да будемо злобни и цинични. Ако нам је начињена неправда, не треба да чинимо неправду другима. А остало ће све историја довести на своје.