Put ka autoritarnom poretku ili prebacivanje izborne norme Aleksandra Vučića

Objavljivanje rezultata ponovljenih izbora na kojima je vladajuća Srpska napredna stranka najzad prebacila zacrtanu izbornu normu dobijanjem više od 55% glasova pokazalo je pravo lice Aleksandra Vučića, koji je prošle nedelje bez velikog oduševljenja sačekao rezultate izbora koji su stizali iz cele Srbije. I ne samo to, jasno je demonstrirana njegova osnovna politička težnja - osvajanje i održavanje apsolutne većine na svim nivoima jer to je glavni uslov za dobijanje apsolutne i ničim ograničene vlasti.

Sve ispod toga za njegovo shvatanje politike, koje ne uključuje razumevanje i prihvatanje demokratije kao pluralističkog sistema, slobode govora i kritičkog dijaloga ali i poštovanje razlika, smatra se kao veliki neuspeh. Jer jedino je važno neprestano održavati pobednički duh i pobednički izborni talas i što više širiti obuhvat i prostore nekontrolisane moći. Zato i ne iznenađuje euforična i egzaltirana reakcija i Aleksandra Vučića prilikom objavljivanja rezultata ponovljenih izbora na petnaestak biračkih mesta koja je više priličila vođi navijača nego premijeru u ostavci.

U svom obraćanju pristalicama i našoj javnosti on jednostavno nije mogao da prikrije svoju osnovnu radikalsku prirodu i način govora, koji ga je politički oblikovao, i da najgrublje i neprilično napadne političke suparnike. To mu i inače nikada nije bilo previše teško. Ma koliko se trudio, on ne može da da prikrije svoj radikalski način govora i shvatanje politike, jer oni su u stvari nerazlučivi deo njegovog ukupnog političkog delovanja koji se sve više svodi na vođenje neprestane izborne kampanje i stvaranja atmosfere vanrednog stanja. Bez obzira na to što on neprestano ponavlja da za njega stabilnost države predstavlja svetinju.

Problem je u tome što takav način političkog delovanja dobija oblike besomučnih medijskih kampanja koje veoma brzo prerastaju u tabloidno harangiranje. Takav način političkog delovanja sigurno ne doprinosi održavanju političke i društvene stabilnosti, naprotiv. To se moglo prepoznati u njegovom u obraćanju te večeri u sedištu SNS-a.

"Zahvaljujem građanima Srbije što su pokazali da poštuju rad, marljivost i rezultate a ne hajke, neistine i laži. Zato je današnji dan jedan od najvažnijih u mojoj političkoj karijeri. Gotovo sam zaplakao kad sam počeo da dobijam rezultate. Bili su bezobzirni, lagali su sve vreme i zbog partijskih razloga bili spremni da sruše državu. Samo neka oni nastave, pobeđivaćemo ih na izborima. Ako hoće, možemo da ponovimo izbore, pa da dođemo do 60%.“

To je tih magičnih 60 procenata koji su izborna kota koja može da obezbedi konačni politički cilj Aleksandra Vučića, a to je stvaranje uslova za uspostavljanje i održavanje apsolutne vlasti. O tome govori i njegova izjava da je bio veoma tužan što SNS nije uspeo da na lokalnim izborima osvoji Vračar i Stari grad (bez obzira na to što imaju većinu u ostalim beogradskim opštinama) što ne znači da neće upotrebiti sva sredstva da promenae izbornu volju birača, što su činili tako uporno i efikasno u toku proteklog mandata u mnogim lokalnim samoupravama. Dovoljno je samo pogledati ponašanje naprednjačkih odbornika prilikom konstituisanja lokalne Skupštine u Šapcu.

Oni jedino priznaju rezultate koji upotpunjuju mozaik njihove apsolutne izborne pobede svuda i na svakom mestu. Ali nevolja je u tome što težnja za dostizanjem apsolutne moći i vlasti ne poznaje granice i ona se širi dok ne dostigne apsurdne i groteskne razmere, što se već sada može prepoznati u stvaranju u velikoj meri operetskoj verziji kulta novog velikog političkog vođe.

Izbori su pre svega izuzetna prilika za odvijanje ozbiljne javne debate o najvažnijim pitanjima vezanim za strateške pravce razvoja jednog društva. Ali u našim političkim prilikama ovakva debata je nemoguć poduhvat jer predsednik SNS-a i njegovi poslušni glasogovornici neprestano ponavljaju da u toku ove izborne kampanje nisu čuli i primetili nijednu kredibilnu, konkretnu i ozbiljnu ideju koja se mogla čuti u nastupima predstavnika izbornih lista.

Oni samo žele da se dočepaju vlasti, dok naprednjaci imaju posebnu istorijsku misiju i njima je vlast samo usputna stanica u ostvarivanju njihovih mesijanskih ciljeva za koje malo ko zna šta ima je pravi smisao i suština. To je očigledan primer najgrubljeg nipodaštavanja i samog pojma opozicije i njenog delovanja u demokratskom sistemu.

Zar je moguće da opozicione snage nisu u stanju da plasiraju neku jasno vidljivu i profilisanu političku, socijalnu i ekonomsku ideju. Naravno da se to ne uklapa u način kako se ponaša vladajuća koalicija jer njen predvodnik priznaje samo samo svoje beskrajne monologe kao oblik njegove političke borbe potpomognut do sada retko viđenom medijskom kontrolom i monopolom. Da paradoks bude izrazitiji, upravo se Aleksandar Vučić neprestano žali da je žrtva medijskih napada i koncentrisane i objedinjene mržnje, kao da su izbori i vođenje vlade njegova privatna stvar.

Međutim, sva istraživanja pokazuju da SNS zauzima 60% našeg medijskog prostora, a njegovi medijski nastupi su niz monologa bez ikakve mogućnosti za ozbiljan kritički dijalog, lišen njegovih izliva samohvalisanja i napada na opoziciju i širenje radikalskog načina obračunavanja sa političkim neistomišljenicima. To je samo izraz težnje da se otvori prostor za uspostavljanje apsolutne vlasti , negiranje mogućnosti za stvaranje političke alternative i pojavu sve izraženijih tendencija ka stvaranju autoritarnog poretka.

Jedno je sigurno i lako prepoznatljivo. Ovi izbori su definitivno zatvorili jedno poglavlje naše političke istorije, i poslata je jasna poruka da se u mehove stare ne može sipati novo vino. U jednom svom epigramu Mića Danojlić je na sebi svojstven način označio rezultate i dosege epohe plišanog prevrata.

Počelo je lupanjem u lonce, šerpe,

I zahtevom da se despot kazni

 A svršava se tako što su šerpe

Tanjiri, tiganji i lonci, prazni.

Došlo je vreme za radikalno preispitivanje naše postojeće političke prakse kako u redovima vladajuće koalicije( jer će kasnije to biti mnogo teže i neizvesnije), ali još više u strankama tzv. građanske i patriotske orijentacije. Zato na dnevni red naše politike stiže pitanje koje je sada izvan korpusa naše nejake političke kulture: Fundamentalno pitanje odgovornosti i podnošenje ostavki za katastrofalne izborne rezultate.

Tek kada se to dogodi, moći ćemo da kažemo da naš politički život postaje izraz poštovanja demokratskih principa, do tada ćemo imati i dalje obnavljanje i učvršćivanje autoritarnog načina vladavine, koji neminovno stvara kult vođe i apsolutne vlasti, čemu smo danas neposredni svedoci.