Политички програм који износи Александар Поповић је по систему „ни рибе ни девојке“, „нити смрди нит’ мирише“, „ни вода, ни вино“ са главним циљем да критика према постојећем режиму буде благотворитељна. Он се каратерише, његовим сопственим речима казано, да се он не бори за промену власти, већ жељом за променом политике. Ако је тако, а тако јесте, зашто се Александар Поповић уопште кандидова? Па управо због тих 1%.

Медији ипак имају пуно право да јавности предоче све доступне информације о политичким личностима, што Србљановићка свакако јесте, без обзира да ли такво извештавање задире у сферу приватног живота, или, како је овде случај, у сферу криминала.

Изашао сам из галерије огорчен и тужан, а онда сам видео камен који ме је подсетио на не тако давно каменован аутобус српске деце из Ораховца.

Старогрчко инсистирање на мјери било је плод мудрости, а прелажење границе праве мјере ствари се називало хибрисом. Хибрис се по правилу плаћао пропашћу, и то пропашћу епохалних размјера. Ми смо да нас сви свједоци како Њемачка у Грчкој прелази ту мјеру својим ригорозним инсистирањем на „новцу који јој припада“.

Турска, а преко ње можда и неке друге силе, желе да држе Санџак „подгрејаним“. Неће га палити, али га неће скроз ни гасити. Игнорисањем Зукорлића показали су да није моменат да се та карта потеже. Његова реторика неће запалити Санџак, али треба да држи Београд у стању приправности.

 Могу ли ови избори да промене нешто или бар да отворе процес излечења болесног организма званог Србија? Без хируршког реза и одстрањења онога што је малигно, шансе неће бити. Избори су прилика да се крене и направи први у низу корака, а дуг је пут до опоравка.

Кључну улогу у потискивању ћирилице одиграла је у  првим годинама свога постојања Телевизија Београд. Све њене емисије имале  су латиничне наслове и потписе. Од тога нису биле поштеђене ни оне намењене деци.

Због тога мислим да та изложба није о Јашарију, него је то изложба људске глупости, перформанс тешког обољења морала, смисла, логике, па и човечности.

Писање историје управо је супротно неолибералној причи о „крају историје“. У таквом процесу у којем народ постаје оно што јесте и враћа му се достојанство, сусрећу се Ципрасова револуционарност и Путинова државотворност.

Прећутна и отворена подршка САД једностраном приступу питању севера Косова од стране Приштине, подјарила је ионако нестабилну ситуацију, доприносећи расту тензија и провокацијама које прете избијањем будућих насилних конфронтација.