Догађај у Сребреници је унапред политички оквалификован као геноцид. Теза о геноциоду звучала би неозбиљно када би била везана за цифру од неколико десетина или стотина убијених особа. Сплетом разних околности дошло се на магичну цифру од осам хиљада наводних жртава.

И први наговештаји кандидатуре Вука Јеремића нам указују да се  и он ослонио пре свега на етаблиране политичке актере и расположиве  страначке структуре које такође припадају оним политичким снагама које су дуго биле део политичке власти на разним нивоима. Они сигурно не могу обезбедити Вуку Јеремићу тако потребни отклон од прокажене страначке политике

Проблем који Калик занемарује јесте његова сопствена позиција са које то чини, позиција комунистичке идеологије. По ономе што се у поменутом чланку може прочитати није јасно да ли је у питању комунизам као такав или начин његовог спровођења, било да је реч о СФРЈ или о Совјетском Савезу.

Због тога мислим да та изложба није о Јашарију, него је то изложба људске глупости, перформанс тешког обољења морала, смисла, логике, па и човечности.

Тако говори Путин. Тако је говорио Де Гол, иако је он одрастао у церемонијама елите. И у његовом држању, као и у ријечима, било је нечег напетог и простачког, скоро пријетећег – онако повијен напријед кад сједи, а кад стоји прав и дигнуте главе, са цигаретом која му виси између усана.

Аналитичари су оценили да је било више озбиљних разлога. Борис Јељцин је здравствено оронуо. Пар година раније имао је тешку операцију на срцу. Тешко се креће и говори, прави веома дуге паузе.

Случај са ,,кипарским милијардама” је неоправдано стављен ад акта. Једно време су сви о томе писали, а онда је и та тема постала отрцана вест која више не продаје новине. Правиле су се неке комисије, путовали су на Кипар неки ,,експерти” и „јагњеће бригаде”.

САД су биле спремне да буду опрезне на уздизање хегемона. У овом случају страх од опорављене Русије је остатак хладног рата али није безразложан. Економска слабост ретко када значи војну слабост или политичко нејединство. Ја се слажем са њима у погледу овога и истичем да је управо због овога САД имају легитиман страх од Русије у Украјини.

Сведоци смо тога да је често, и по правилу, реч о стихијској импровизацији и недостатку осећаја за реални културни и друштвени живот. И, што је још важније, на који начин та таква крња културна политика стиче легитимитет.