Поменути руски аналитичар тврди да би слање руске војске у Украјину моментално изазвало консолидацију ЕУ и САД, што би Русију довело у веома непријатну ситуацију.

Србији апсолутно не прети грчки сценарио. Грчка је трошила више него што је могла у дужем периоду. Ми немамо тај случај. Ситуација око јавног дуга и његове контроле је потпуно јасна. Наш јавни дуг се искључиво односи на задуживање за инфраструктурне пројекте.

Испало је да се нико са КиМ није пописао. Албанци јесу на једном попису, ми ни на једном. Не значи то да ми жалимо што се нисмо пописали на попису Приштине, али се питамо по којим то критеријумима Србији није дозвољено да спроведе попис на делу своје територије.

И шта се нуди као политичка алтернатива- изборни савез ДС, СДС, ЛДП, Нове Странке, ЛСВ-а и сијасет политичких актера који немају озбиљан политички утицај и значај. Међутим овакав превазиђен начин окупљања праве опозиције отвара суштинско је питање?

А где је у овој причи место Милана Недића. Омрзнут и оклеветан, овај јунак из ратова за ослобођење и уједињење Србије и даље је симбол сарадње са „мрским непријатељем“, издајник и квислинг.

Последице избора ће свакако бити изражене и у појединачним државама тј. биће видљиве у домаћим политикама, док ће се на нивоу доношења одлука у Европском парламенту – чија су овлашћења према Лисабонском уговору сада проширена – појавити расправе и преиспитивања.

Србија се, несумњиво, мора припремити за компромисно решење које подразумева одговарајуће уступке. За Србију би, иако то нико не нуди, вероватно најгоре решење било да јој ОУН врати Косово под њену пуну јурисдикцију...

„Украјинско пролеће“ није дало очекивани резултат, чак штавише, трансформише се у неку врсту „руског пролећа“, па је разумљива све већа нервоза Вашингтона.

У целој причи Цанета Суботића има неколико шупљих места. Изгледа нелогично да Суботић у тренутку кад му држава пописује и плени имовину, сам, телефоном, на телевизији, пријављује да има имовину, макар она била у рукама Мишковића и Бека, вредну 50 милиона евра.

САД инструментализују радикалне исламисте у муслиманским земљама, са циљем да униште државе које су увек биле непријатељи америчком економском империјализму, као што су Либија, Сирија или Алжир.