Став званичне Анкаре је разумљив: напад израелских специјалаца на мирни брод, који се по нормама пловидбе морем кретао по турској територији, паљба из свих цеви по путницима, грађанима земље, са којом је Израел још 1966. године потписао споразум о војној сарадњи, изгледа као објава рата.

Сигурно да Русија, као земља са највећим светским резервама гаса, не може бити "лош" партнер. Њен монополиста Гаспром, држи 25 одсто светских гасних резерви, производи 94 одсто гаса у Русији, и 16 одсто глобално.

Кремљ намеће своје црвене линије. Баш као што Москва није дозволила сепаратистима да се суоче са катастрофалним поразом прошлог лета у Украјини, Русија је сигнализирала да неће само седети и дозволити да Башар ел Асад буде збачен или уклоњен спољном војном акцијом.

Договор који је постигнут у Бриселу пружа повод за озбиљне сумње да ће положај покрајине, како су то многи најављивали, постати званичан услов за приступање Србије ЕУ у оквиру следећег извештаја Европске комисије.

Динкићеве изјаве како је руска понуда «понижавајућа» јер нуди за већински удео у НИСУ 400 милиона евра, пропраћена је бројним натписима и изјавама у домаћим медијима који су стварали атмосферу како се НИС, ето,» продаје у бесцење».

Данас, само двадесет и шест година после рушње Берлинског зида, у многим деловима света никло је на десетине објката, било да су од бетона, блокова, цигли или бодљикаве жице- који раздвајају народе и државе и ограничавају слободу кретања људи и добара.

Сретног ли хрватског народа који је и тај сретни дан дочекао: не мање доли цијела два српска предсједника, два пајдаша из нетакнутих југо-обитељи, Јосо и Боро (један додуше више четничке, други више партизанске усмјербе), у Хрватској, у херојском Вуковару.

Позвати Србију да баш поводом прославе Санстефанске Бугарске са Русијом потпише било какав уговор баш у Софији делује у дипломатском смислу као неочекивани гест бахатости једне велике светске силе.

Свако ново покољење Европљана, наследника аутохтоних Европљана, све мање и мање цени традицоналне културне, религиозне и морално-етичке вредности предака, самим тим поткопавајући и подривајући основу, у овом случају немачке, као и европске цивилизације у целини.

Зашто је на фериботу „Голубица“ било места и за још неке бивше југословенске лидере? Зато што је злочин на Овчари пре свега злочин једних хрватских држављана према другим хрватским држављанима, а сама битка за град Вуковар битка је између тада легалне оружане силе ЈНА са тада паравојском.