Треба бити врло опрезан с причом о повлачењу државе из медија. Јер смо је већ у великој мери повукли и скоро укинули, а добили смо само то да се „држава“, односно центри политичке власти и моћи, неформално и незванично, путем фиктивних и скривених власника, мешају, контролишу и производе овај медијски хаос и прљавштину коју гледамо свуда око себе.

Тако ће, по свему судећи, у завршници екс-југословенског случаја САД потврдити оно што је за пажљивије аналитичаре њихових постхладноратовских спољнополитичких ангажмана широм планете било евидентно и у његовим ранијим фазама – да су се, слепо следећи своје вулгарно схваћене националне и државне интересе, самопроизвеле у највећег и најдоследнијег српског политичког непријатеља од окончања Другог светског рата наовамо.

Политички гледано ова тесна војна сарадња у најави умногоме ће продубити политичке и друге стратешке везе са Руском Федерацијом. Наоружање је само компонента којом се остварује чврста политичка сарадња двеју нација.

Последњи број “Бетона” донео нам је још једну потврду да овај пропагандно-културни комплет једино и служи за вођење идеолошке борбе и политичку и личну дисквалификацију свих оних који не спадају у њихов повлашћени круг идеолошких јуришника.

 Да ли је могуће, да човек зна напамет Бриселски споразум, а да не зна шта у њему пише? Да ли је могуће, да најбољи студент права у историји правног факултета у Београду, и најбољи незапошљени дипломирани правник у Србији, не разуме оно што је морао прочитати бар неколико десетина пута, пре него што га је научио напамет!? Или можда зна одлично шта тамо пише, али нас свесно и намерно гледа у очи и лаже

Кавазовићеве изјаве су пажљиво праћене међу муслиманима у Србији, док је реис Зилкић очекивао да ће нови босански реис успоставити братске односе са руководством Исламске заједнице Србије. Уместо тога, Зилкић је и од Кавазовића добио низак ударац.

Вероватно најпознатија филозофска прича јесте Платонов Мит о пећини из великог дијалога Држава. Овде ћу се послужити поступком сличним Платоновом, само што ће мит бити нешто савременији.

Косовска криза и стогодишњица присаједињења Војводине Србији прилика су за поновно отварање увек тињајућег питања положаја Војводине у Србији. Сукобљени су ставови војвођанских аутономаша, који поново истичу захтев за федерализацију Србије са Војводином као једном федералном јединицом, и српских националиста, који у свакој аутономији виде зачетак сепаратизма.

Турски лидери воде активну вишевекторску политику у најбољим традицијама кемализма. Турска ће се и даље трудити да комбинује очување односа са САД, интеграцију са ЕУ уз настављање блискоисточног и евроазијског вектора своје спољне политике, чији су део Русија и Иран.