Да је заиста демократа какав жели да се прикаже, сачекао би крај свог председничког мандата након чега се не би кандидовао и испоштовао Устав и праксу у демократском свету. Уместо тога, он је „скратио мандат“, кандидовао се и трећи пут, и испао двоструки губитник. 

Нисам националиста, ту нема дилеме, али свет који инсистира на свом идентитету често добија ту апсолутно бесмислену етикету. То је исто као када бисте Фидела Кастра назвали националистом. Ја сам антиимперијалиста, и то је мој интернационалистички предзнак.

Дакле, о чему ће се водити „унутрашњи дијалог“? Никако о државној политици према Космету! Напротив, тај дијалог треба да буде нека врста „колективне психотерапије“, у којој се од Срба у Србији – као ономад од Срба у Црној Гори – захтева да „преломе мозак“ како би могли да постану „реални“, како бисмо (бриселске) „договоре почели да гледамо као победе“, и како бисмо се, пре свега и надасве – „одрекли митова“

У овом случају судбина се нашалила са некадашњим одлучним и непомирљивим непријатељима “кулака” и разних капиталиста и фабриканата, “злотвора” и експлоататора радника и сељака. Они су постали власници непокретне и покретне имовине.

Оно што је свакако најтужнија страна криминализације телесног кажњавања, јесте незапамћени губитак поверења у родитеље и њихово расуђивање. Као да је чињеница да родитељи по правилу воле своју децу највише на свету потпуно заборављена.

Српски председник Александар Вучић отвара унутрашњи дијалог о Косову и Метохији из неког "рационалног" принципа, принципа чију основу чини неопходност да се "призна реалност ситуације на терену".

Требало је да ЕУ и САД инсистирају на томе да републике иступе из СФРЈ на миран начин и према унапред одређеној процедури. На тај начин спасли бисмо на десетине хиљада живота и уштедели бисмо милијарде долара.

Бојкот страних производа, према досад наведеном, наметнуо се као једно од ретких преосталих инструмената немоћне српске политике. Државни званичници, који би радо избегли мрке погледе страног капитала, остали би тако чисти, а спасавање српске части било би пребачено у корпе потрошача.

До сада нису никако налазили лаичког, прогресистичког и демократског лидера у Ирану – Картер се заваравао око револуције из 1979. све док исламистички студенти нису узели као таоце целокупан амерички дипломатски корпус.

Jедна огромна вест пролази скоро незапажено. У вртлогу ових распаљивих тема о дербију, насиљу, хеликотерима над нашим главама, хапшењима, пресудама, геј паради и естради, вест да држава продаје Телеком далеко испод цене као да никоме не привлачи пажњу.