Сучена са координисаном акцијом споља и изнутра, нова влада Србије ће зато, поред осталих, у свом мандату имати још један веома тежак задатак - одазвати се на захтеве за аутономијом, који су ипак превише гласни и превише трају да би били игнорисани, а не угрозити даљи опстанак земље и не ризиковати  њено даље распарчавање.

Након прошлогодишњег, врло амбициозно покренутог, али неславно пропалог премијерног издања Филмског фестивала Србије (ФФС), опстанак овог пројекта био је озбиљно доведен у питање. Стара мудрост нам говори како је најтежи други роман, филм или албум.

Американци по цену потенцијалног нуклеарног сукоба не желе да свој војни примат препусте Кини. Међутим, САД су дошле до зида и до крајње тачке дипломатије јер чим нека земља почне да прети нуклеарним оружјем то значи да се њена спољна политика налази у дубокој кризи.

Овим ставовима ја сам, чини ми се, успео да ЕУ убедим да више не мора да подржава некога од кандидата на изборима, да смо сви ми који нешто значимо на политичкој сцени отприлике сличних ставова, али се и разликујемо. Али то нека процењују бирачи, а не ЕУ.

Рецимо кандидат Вук Јеремић заступа такође политику европских интеграција, војне неутралности, очувања Косова и Метохије у саставу Србије, довођења страних инвеститора, сарадње и са западом и са истоком, али је у досадашњем политичком деловању (као и садашња власт) показао да не спроводи оно што говори

Елем, шиболетни се Антонић у свом тексту „У чему је спор“ дохватио, у патриотским круговима ризичне теме - покушаја да са Тадићевог и Јеремићевог имена спере љагу „квислинга“. Неће баш бити да је тако, пружају та двојица, тврди Антонић, известан отпор Империји. 

Политички програм који износи Александар Поповић је по систему „ни рибе ни девојке“, „нити смрди нит’ мирише“, „ни вода, ни вино“ са главним циљем да критика према постојећем режиму буде благотворитељна. Он се каратерише, његовим сопственим речима казано, да се он не бори за промену власти, већ жељом за променом политике. Ако је тако, а тако јесте, зашто се Александар Поповић уопште кандидова? Па управо због тих 1%.

Испада да је у очима многих медија (симптоматично, у томе су предњачили „Блиц“ и „24 сата“) Александар Стојановић одједном постао „проказана“ личност па као да је самим тим дата дозвола да му се траже „длаке у јајету“ и да се оне онда представљају као „недопустиве грешке“.

Политика као изузетно важна друштвена делатност не може да постоји без успостављања политичке и моралне доследности и њихових граница, јер онда улазимо у простор политике која је везана само за огољене тренутне политичке интересе.