„Нико не сме да вас бије“ - била је порука слободе коју је Слободан Милошевић, тадашњи председник ЦК СКС, изрекао грађанима окупљеним испред Дома културе у Косову Пољу 24. априла 1987. године.

Венецуелански председник је саопштио да му је потребно 30 година на челу земље како би спровео свој вид социјализма, али је питање да ли ће му их Венецуела дати. Чавесова политика је дубоко поделила друштво, а подршка међу грађанима ипак слаби.

Убеђени да су ствари ипак сређене, сајт пуштамо у погон – мало се ослањајући на искуство, а мало и на неће ваљда опет да пада... Но, судбина је клета, сервер неумољив, база често недоступна.

 Не сме да помисли да Србије припада њему и да сав њен народ треба да послужи да неспособна родбина, необразовани кумови и политички надничари из сопственог окружења своју помена невредну и практично непостојећу професионалну прошлост завију у хермелин.

Србија јесте на ивици банкрота, за који су умногоме заслужни кадрови попут Млађана Динкића и сличних гуруа који су привреду гурнули у амбис, а сада ти исти објављују да је држава успела да се још задужи. Ипак, упркос покушају да се то представи као успех, и лаицима је јасно да продаја државних обвезноца представља најгори вид задуживања.

Независно од мишљења Лазара Стојановића, човека и аутора који је добрано одлежао свог „Пластичног Исуса“ – изложба код Павићевићеве, која би се могла радно назвати „Пластифицирани Исус“ јесте гест „државне демократичности“, без обзира на одговарајуће обезбеђење.

Према томе, уметничко дело не изазива емоције само код Срба, док су друга два народа веома емотивно осетљива, чиме се јасно подвајају добри и лоши момци у овом филму.

Сутрадан, после референдума о изласку Црне Горе из Савезне Републике Југославије, примљен сам у кабинет ондашњег председника Владе Србије др Војислава Коштунице. Разговарали смо о протеклом референдуму. Сећам се да сам га тада питао зашто је Русија подржала излазак Црне Горе из заједничке државе. Рекао ми је, да ни њему то није јасно.