петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Матерњи језик и историјa су кључ опстанка државе и нације
Савремени свет

Матерњи језик и историјa су кључ опстанка државе и нације

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Пшењичников   
недеља, 15. новембар 2015.

Прошао је Дан народног јединства. Председник Русије је говорио праве ствари. Шта ту може да се дода?

Али, некако је и непријатно аминовати оно што каже Путин. Каква је то част да се сложиш с председником? Па он је Путин! Али, председник, хвала Богу, говори и чини праве ствари, и зато се са њим мораш сложити. И, не слажем се само ја.

Путинова популарност међу Русима је никад већа, а магазин Forbes га већ трећу годину заредом проглашава за најутицајнијег човек на свету. За мене Forbes није ауторитет, али ипак…

Неколико мисли из говора Председника на Дан народног јединства привукло је моју пажњу.

Ево једне од њих: „И у овим данима, као данас, нарочито постајемо свесни не само значаја нашег историјског пута, већ и наше духовне и културне посебности“.  

Зовем сина и цитирам му ту фразу. Овај се благо смешка, гледајући ме у стилу: тата, па шта ту није јасно. Али, ја стално говорим својој деци: „Од свих школских предмета, одлично треба да знате следеће - руски језик, руску и светску историју и руску књижевност. То је ваш допринос јачању Русије. Осталим предметима треба да се бавите колико вам дозвољавају могућности“. 

Да, све је јасно. Путин говори праве ствари. Оне су веома једноставне, може се рећи чак баналне.

Ко може да оспори да треба познавати историју своје земље?

Али, због једноставности тих ствари, њихова исправност добија облик аксиома који не захтева доказивање. Њих би могао да каже свако и био би у праву. Те једноставне ствари су вредне саме по себи, оне имају изузетан значај.

Али бих ја, говорећи о историји и историјском сећању, увек истовремено говорио и о руском језику и о класичној руској књижевности, као деловима изузетно богате руске културе.

О руском језику - пре свега!

Нико не може да оспори да су заједничка историја и сећање на њу, заједнички језик и заједничка култура оно без чега нема народа, нема земље. Ми то заборављамо. А то треба да буде наша свакодневна брига. И не ради се чак ни о заједничкој територији под називом Русија. Ни територију нећемо имати ако не будемо имали заједнички језик и заједничку историју!  То је темељ на којем живи и развија се заједништво људи које се зове народ. Да, просто, банално. Али, дубока свест о томе је јача од ракета и тенкова.

При том, ако се одузме једна од тих компоненти темеља, неће бити зграде.

 Замислите неку територију где људи говоре истим језиком, али имају различиту историју и сви кључни историјски догађаји су им различити. На пример, у Латинској Америци огромна већина људи говори шпански. Али, тај континент је подељен на много земаља чији грађани сматрају себе патриотама само своје земље, а не целе Латинске Америке.

Народи у тим земљама, који говоре исти језик, имају различито историјско сећање. Они не сматрају себе истим народом, иако су сви они потомци Шпанаца и локалних Индијанаца, и својих последњих 500 година историје Латинска Америка рачуна од тренутка када је Колумбо открио континент. Исто то видимо и у арапском свету.

Обрнути пример. Русија и Украјина су земље чији народи говоре исти језик, руски, и спаја их исто историјско сећање. За сада их спаја… Већ је много написао о томе да је данашњи украјински језик плод вештачких трансформација малоруског дијалекта (којим се још увек говори у Ростовској области) извршених у периоду од средине 19. века до почетка 20. путем измишљања нових речи, извртања смисла руских речи и насилног убацивања туђих речи, на пример, полонизама.

Резултат је лингвистички феномен под називом украјински језик, на којем говоре (неки не без потешкоћа) у украјинској Ради. И, без обзира на то, већина Украјинаца старијег и средњег узраста у свакодневном животу говоре управо на руском језику или његовим малоруским дијалектом и сматра себе делом руског народа - за разлику од младог нараштаја Украјинаца, који је стасавао после 1991. године на антируској пропаганди и у средини где је буквално наметан вештачки украјински језик као противтежа „москаљском“ (москаљ је погрдан назив за Русе који користе Украјинци) језику.

Желим да нагласим да се све то догађало уз нашу прећутну сагласност и потпуно неучествовање у судбини Украјине, при том су Американци нама испред носа радили оно што су сматрали потребним - одвајали су Украјину од Русије. Сада је тај вештачки украјински постао матерњи за 20-годишње Украјинце, као што је некада вештачки смишљени иврит постао матерњи за данашње поколење Израелаца.

Да би још више раздвојиле Русе и данашње Украјинце, власти порошенкове Украјине, које плешу како свирају непријатељи Русије, смишљају нову историју „независне“ и траже од својих грађана да причају само на „мови“ (украјински језик). Ако таква ситуација потраје још једно 30 година, Украјина ће заиста постати посебна земља која нема ништа заједничко с Русијом осим заједничке границе.

Као, на пример, Уругвај и Аргентина. У свест младих Украјинаца ће се од школске клупе утувљивати мит о „вечитој супротстављености“ Кијева и Москве, о „пијаним и лењим москаљима“, о древним „укрима“ и остале бесмислице. За њих ће постати потпуно природно да говоре „кiт“ уместо „кот“ (мачак), „летак“ уместо „самаљот“. И то еј то!    

А за сада та два дела једне подељене земље - Русије - још увек теже један другом, као делови једне целине. Ако Украјина говори руски и њен народ сматра историју хиљадугодишње Русије такође и својом историјом, зашто је онда потребна независна Украјина? Независна Украјина, како су добро већ многи приметили, потребна је Западу само као непријатељ Русије. У противном се смисао пројекта „независна Украјина“ губи. А независна она може бити само са „својом“ историјом и „својим“ језиком!    

Иста је ситуација у Србији, Црној Гори и у српским деловима Босне и Херцеговине. Све те земље теже једна другој, пошто су њихови народи - исти народ који говори српским језиком и има заједничку историју. Међутим, власти Црне Горе, које су увучене у сферу утицаја NATO и ЕУ, већ говоре о неком посебном црногорском језику! 

Док Хрвати и Бошњаци који, за разлику од Срба, не исповедају православље, већ католицизам односно мухамеданство, али који говоре исти језик као и Срби, никада неће назвати себе и Србе истим народом. Духовно-културне разлике које су се укорениле тамо током неколико векова - поделиле су и бациле некада јединствени српски народ у различите политичке углове Балканског полуострва. Управо те разлике је искористио Запад 90-тих да изазове рат на територији бивше Југославије.

Сада је та земља „пачворк покривач“ састављен од много држава, у којима на српском говоре Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Али се свуда осим у Србији тај језик зове другачије - хрватски, босански и црногорски. У „црногорски“ језик већ умећу „другачије“ речи како би се бар некако разликовао од матичног српског језика.

„Хрватски“ језик користи много западних позајмљеница. Па како другачије да се оправда то што је Хрватска сада део „просвећене Европе“!

Ето како се раздвајају народи!

САД, које стоје иза тог процеса, напале су у своје време пре свега православни српски народ, који је био главни везивни део Југославије. Американци су тежили да униште у Србији православље, веру Срба у Бога. Вашингтон је започео реализацију свог сатанистичког плана против Србије од њеног комадања.

На чело делова откинутих од Србије постављене су америчке марионете. Колико само вреди један Мило Ђукановић, председник Црне Горе, који вуче своју земљу у NATO јаче од парне локомотиве?

Ђукановић се придружио западним санкцијама против Русије, због чега су га проклели сви Срби - и у Црној Гори и у Србији - који не заборављају жртве братске Русије за спасење Србије у Првом светском рату.

Данас је Србија мали комадић земље, од стране NATO-чопора вукова „оглодана кост“ и осуђена је или да погине у неравноправној борби са Западом, или да прихвати услове чланства уNATO и ЕУ и постане још један вазал Вашингтона. Србија ће погинути под том пресом, као што тренутно гине православна Бугарска, ако нико не помогне… 

Ето шта значе језик и историјско сећање. Ми, грађани Русије, треба то да имамо на уму сваки дан, а не само на Дан народног јединства. Историјско сећање и руски језик су две стране исте призме кроз коју свако од нас треба да гледа на свој лични свакодневни живот.

У том контексту делује чудовишно информација која се појавила у новембру о пребацивању школског Јединственог државног испита (испит који је истовремено и матурски испит и пријемни испит за факултет) из руског језика из категорије обавезних у категорију испита који су обавезни само за студенте друштвених наука, што Јединствени државни испит из руског после 11. разреда чини необавезним.

То је наводно предвиђено новом концепцијом предавања руског језика и књижевности у школама, коју припрема Образовна академија.

Министарство просвете је пожурило да демантује ту информацију након што су у штампи одјекнули многобројни протести. Али, дима нема без ватре.

Коме је пало на памет да покрене то питање?!

Ако се било ком ученику каже да је Јединствени државни испит из руског необавезан - онда ни руски нико неће учити. И тада ће бити свашта.

А већ сада је знање руског језика код људи који заврше средњу школу испод сваке критике. Па још и Јединствени државни испит треба да се укине!

Претпоставићу нешто ужасно: неко од наших државних функционера се или свесрдно прихватио извршавања налога западних „колега“, или је идиот. Утисак је да неко жели да изведе младеж Русије на пут дебилизације, којим већ не једну деценију храбро корачају млади у Европи и Америци.

Мало је што су домаћи либерали пре десетак година успели да прогурају увођење Јединственог државног испита уместо традиционалних испита, што је само по себи трагедија за ново поколење и земљу у целини, него сад планирају и следећи корак - да укину обавезност Јединственог државног испита!

Не треба тешити себе розе саопштењима министарства образовања и науке. Исто тако су се уводили Јединствени државни испити пре десет година. Говорили су нам да ће квалитет знања бити већи. Резултат нам је познат…

Неко ће рећи: одлично ако се неком посрећило да добије историјско или филолошко образовање. Али, шта ако је неко постао лекар, а неко инжењер? Шта они да раде ако не познају историју своје земље и на руском говоре и пишу са грешкама? Али, ради се о томе, одговорићу ја, да ми данас сви треба да будемо, ако хоћете, професионални историчари и лингвисти. У супротном, постајемо лак плен непријатеља Русије, који одлично схватају улогу историјског сећања и језика.

Зашто на Западу покушавају да фалсификују историју и нарочито историју Другог светског рата? Зашто они покушавају да избришу из сећања својих народа и сећања нашег народа Велику победу? Јер, само замислите ако ми својој деци и унуцима не будемо причали ко је и по коју цену победио фашистичку Немачку. Већ кроз 30-так година неће бити празника 9. маја, који је данас једна од главних историјских спона у свести нашег народа.

 Зашто су тај празник укинули у Порошенковој Украјини?

Па, зато што је он квинтесенција сећања на Велики рат - он повезује један део подељеног руског народа, који живи у Украјини, са другим, који живи у Русији.

Узгред, историјске подлоге садашњег празника - ослобађања Русије од пољских интервенциониста 1612. године - да будемо искрени, још пре десет година мало ко би се сетио. Све због тога што су бољшевици веома добро схватали шта је то историјско сећање.

Без његовог уништења не може се писати судбина народа као на чистом листу. Зато су и избацивали Мињина и Пожарског из свести народа, оставивши им пар пасуса у школским уџбеницима из историје, спуштајући ове истакнуте патриоте на ниво некаквих јунака из бајки који су се појавили ниоткуда.

Исто се у државној историјској науци из совјетског периода догодило са сећањем на Други отаџбински рат 1914-1918, који до данашњег дана зову и Први светски рат. Стари назив су бољшевици покушали да избришу из народног сећања. А самопожртвовано и херојско учешће Руса у том „заборављеном рату“ није ништа слабија историјска спона од Великог отаџбинског рата.

Ко се од нас у совјетско време сећао зашто је Русија ушла у тај рат? А само та чињеница да је Русија својим уласком у рат спасавала Православну Србију требало би да на векове утка у свест надолазећих генерација Руса тачан оријентир препознавања добра и зла, модел правилног понашања, где је пожртвовање - укључујући оно у државним размерама - највећа врлина.

Ради поређења, послушајте шта кажу домаћи либерали.

Сваки пут када се помене помоћ Русије другим земљама и народима, на пример, Донбасу, Криму који се вратио у Русију, Сирији, нашим пријатељима у другим деловима света, одмах почиње прича да за Русију то није економски корисно. Пада ми на памет шала познатог данашњег хумористе, неуморног певача о либералним слободама (нећу да га именујем, ко схвати, схватио је). Јунак његове хумореске узвикује: „А да ли ћу ја икада имати корист?“ „Корист“ - то вам, господо либерали, није из Јеванђеља. То је из других књига из којих се учи у различитим школама високе (и не не само високе) економије. Али, те књиге не воде спасењу ни земље, ни њених људи. Штавише, ако се те књиге прогласе за најважније, оне ће довести до пропасти.   

Рекло би се да нисам казао ништа ново? Треба познавати своју историју и свој језик. У супротном ће Русија пропасти, чак и са ракетама „Калибар“, којима је Русија ефикасно избомбардовала Исламску државу из Каспијског мора.

И ово су просте и јасне ствари. А оно што је просто изгледа неважно. Оно се брзо заборавља и одлази у други план. Ми, Руси и сви народи који живе у Русији, треба да будемо милосрдни према нашој деци. Треба да их учинимо срећнима и пружимо им могућност да живе у исто тако великој и дивној Русији у којој имамо срећу да живимо ми.

А затим треба да их учимо руском језику, да их учимо историји и усађујемо им историјско сећање, љубав према својој књижевности и својој култури у целини. А оно што је највжаније - да их учимо да воле Бога! Ако и наша деца и деца наше деце буду радила то исто - Русија никад неће пропасти, просперираће и доживеће други долазак Христа-Спаситеља.

Све је, што се каже, просто…

(Факти)    

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер