Upotreba tradicionalnih toponima na manjinskim jezicima, kada se oni razlikuju od zvaničnih, spada u domen zaštite prava nacionalnih manjina. U državama u kojima ovakva praksa postoji obično se zahteva da u dotičnom naselju ili regionu postoji znatan udeo manjinskog stanovništva.

Brine nas „potpuna normalizacija odnosa i dobra saradnja“ sa najznačajnijim dijelom „međunarodne zajednice“, onim dijelom koji otvoreno podržava naznačene „narodne stranke“ već 20 godina, a samim tim i njene planove za uništenje Republike Srpske.

Moramo izaći iz situacije da nakon svakog pominjanja srpskog nacionalnog identiteta i srpskog nacionalnog interesa mora uslediti neka vrsta nelagode, izvinjavanja i objašnjenja da se ne radi o srpskom nacionalizmu koji želi da negira sve druge nacionalne identitete.

 Svakoga ko je do neke mere upućen u srpsku levicu može zbuniti opservacija Branka Pavlovića da je „Srbiji potrebna partija radikalne levice“. Sa jedne strane u Srbiji već postoji nešto slično levoj partiji, sa druge, svaka aktivna levica danas predstavlja antitezu Srbiji.

Iako Rusija i EU ostvaruju trgovinsku razmenu vrednu oko 400 milijardi evra, a Rusija snabdeva tržište Unije sa 29 odsto nafte i gasa, predsednik Rusije Vladimir Putin i najviši predstavnici EU nisu na samitu uspeli da izglade ključne razlike, najpre o ratu u Siriji i pitanju energetike.

Generalni utisak je za nijansu slabiji od prošlogodišnje „Slobodne zone“, koja je uspostavila neke standarde koji će teško uopšte biti ponovljeni, a pogotovo nadmašeni, čemu u prilog govori i nešto manji broj posetilaca.

Savez za Srbiju je u stvari savez onih koji Srbiju vide kao demokratsku i slobodnu zemlju, a ne kao autokratiju jedniog čoveka. Ako ga ne napravimo, mi zapravo dajemo pravo Vučiću da radi ono što je naumio.

Posle 5. oktobra 2000. izostala je odlučna akcija nove vlasti da se zakonom izvrši „poreska nacionalizacija“ imovine Miloševićevih tajkuna, koja je najvećim delom stečena na osnovu podmićivanja „vladarske kuće“ i špekulativnih metoda.

Možemo da se pitamo još i ko je kriv za lošu „selekciju“ i genetiku u stočarstvu? Da li je i za to kriv seljak, ili pak loša, slaba, nikakva politika ministarstva poljoprivrede?