„Niko ne sme da vas bije“ - bila je poruka slobode koju je Slobodan Milošević, tadašnji predsednik CK SKS, izrekao građanima okupljenim ispred Doma kulture u Kosovu Polju 24. aprila 1987. godine.

Venecuelanski predsednik je saopštio da mu je potrebno 30 godina na čelu zemlje kako bi sproveo svoj vid socijalizma, ali je pitanje da li će mu ih Venecuela dati. Čavesova politika je duboko podelila društvo, a podrška među građanima ipak slabi.

Ubeđeni da su stvari ipak sređene, sajt puštamo u pogon – malo se oslanjajući na iskustvo, a malo i na neće valjda opet da pada... No, sudbina je kleta, server neumoljiv, baza često nedostupna.

 Ne sme da pomisli da Srbije pripada njemu i da sav njen narod treba da posluži da nesposobna rodbina, neobrazovani kumovi i politički nadničari iz sopstvenog okruženja svoju pomena nevrednu i praktično nepostojeću profesionalnu prošlost zaviju u hermelin.

Srbija jeste na ivici bankrota, za koji su umnogome zaslužni kadrovi poput Mlađana Dinkića i sličnih gurua koji su privredu gurnuli u ambis, a sada ti isti objavljuju da je država uspela da se još zaduži. Ipak, uprkos pokušaju da se to predstavi kao uspeh, i laicima je jasno da prodaja državnih obveznoca predstavlja najgori vid zaduživanja.

Nezavisno od mišljenja Lazara Stojanovića, čoveka i autora koji je dobrano odležao svog „Plastičnog Isusa“ – izložba kod Pavićevićeve, koja bi se mogla radno nazvati „Plastificirani Isus“ jeste gest „državne demokratičnosti“, bez obzira na odgovarajuće obezbeđenje.

Prema tome, umetničko delo ne izaziva emocije samo kod Srba, dok su druga dva naroda veoma emotivno osetljiva, čime se jasno podvajaju dobri i loši momci u ovom filmu.

Sutradan, posle referenduma o izlasku Crne Gore iz Savezne Republike Jugoslavije, primljen sam u kabinet ondašnjeg predsednika Vlade Srbije dr Vojislava Koštunice. Razgovarali smo o proteklom referendumu. Sećam se da sam ga tada pitao zašto je Rusija podržala izlazak Crne Gore iz zajedničke države. Rekao mi je, da ni njemu to nije jasno.